Imitacija

Rasplamsao se ukus imitacije oko mene.
Migracija se ne da tako lako. Opire se kontroli.
Kreću se po meni senke od ljudi.
Jedni odlaze, drugi se vraćaju.
Ipak, beskonačnost gluposti uporno se bori na putu.
Stiže me. O okovratnik mi kači etiketu.
Traži mi da je naučim.
Hoće da je sledim. Slepo!
Besno trgam etiketu.
Bacam je.

Gde sam?

Dva pešaka i tri žandarma prepiru se na raskrsnici.
Ulica poprima obrise njihovog igrokaza.
Retki i uzaludni trenuci bunta, mada je sve već vidjeno.
- Bilo je crveno!
~ Ne, bilo je zeleno!
- Crveno!
~ Zeleno!
- Ko je ovde red? i - zakon?
~ Uprkos tome, mi smo živi!
- A ko vas za život krivi?
I tako u nedogled prepoznatljivog sutra.
Neko u ploču, neko u klin.
Većinom u etar - taj jebivetar - što rasprskava
glupost u šmrku i onda mnogi nju oblače.
A još su srećni!? Kao ludi!


Gde sam?

Već godinama bežim od šmrka.
Dekubitis na patikama
počinje da me svrbi i grize.
Davno sam pošla.

I gde sam došla?
Razvlačim stranice da se oslonim
o dobro juče, o stabilno danas,
pa da predahnem za bolje sutra.
I shvatam:
neću moći nikad da stanem
jer dometi su šmrkovi neprevazidjeni.