Jednom

Tek na trenutak
osetim tvoj pogled
uglavljen iza okuke
zajedničkih težnji.

Proždiremo stvarnost
halapljivim dodirima reči
puštenih niz vetar
boje zrelog cvrčka.

Jednom ćemo se pronaći
usnuli pod strehom
zajedničkog doma

u snu našem
davno naslikanom.

Razliv

Jutro je.
Zvuk samoće
prozvao je
stvarnost.
Osluškuje ga.
Otvara oči.
Traga za slikom.
U snu daleka -
istina se probudila
tik pored nje.
Prodire u san
kojem odvlači pažnju.
Razlaže ga i zatvara
kao školjka u kojoj
se krije crni biser.
Redak dar -
i školjke i istine.
Ona - pruža ruku.
Dodiruje prazninu
iscrtavajući
konture slike
koja se kao
mastilo
razliva po sećanju.

Deca...

Detinjstvo bi trebalo da ima
epitet bezbrižnog,
da miriše na snažan zagrljaj
minimum njih četvoro
i da narasta kao sveže
podmešen hleb bakin.

Detinjstvo bi trebalo da ima
večiti osmeh,
da iskricama sjaji oko,
da boji duginim bojama staze
kojima mali ljudi hode.

Trebalo bi… kažem…
Ali nije… često…
I to je, zaista, tužno.
Jer, deca nikad, ali baš nikad
nisu kriva, a uvek pate.

Ljubav...

Ljubav nije
u kavezu ptica,
 ali, ljubav nije
ni grabljivica
što nebom kruži.

Ljubav je…
kada u životu u dvoje
svoji budemo oboje ~ a jedno!

^^ ^^

stojim na bezbednoj udaljenosti od sećanja
na prozorima uspomene osvanulo inje
ledeni vetar raspršuje osmehe u kojima lebdi
pokušvam da dozovem uspavanu emociju
klizi mi niz poruku okačenu na izmaglici
računam na razum obećan iskustvom
truli mi znamenje na osušenom drveću
eksplozija samoće urušava mi nameru
haotično gledam niz sebe daleku
reči se spuštaju u raku da vaskrsnu
a vreme uporno drema na časovniku

Tragač

Jednu me
tragač
zatekao
pa me razlistao
i svu mene
u sopstvenom
traganju za sobom
na slojeve
vajarskim dletom
po svojoj meri
isklesao
da se nikada više
ne nadjem kao jedna.

Valery Moguchy Searching