Deda Mraze, gdi si ¿

Mislila sam da će biti jedno od uobičajenih jutara, ali nije.
Probudio se i prvo što je rekao bilo je:

- Da li ti veruješ da postoji Deda Mraz?

~ Naravno da postoji. -- kažem odlučno.

- Mama, očekujem da mi kažeš istinu. Ja znam da ne postoji. Samo
me zanima zašto me lažete?

Zamislim se, dobro ga pogledam i… shvatim. Rešio je da od
mene čuje ono što je sam, a tako mali, već znao sigurno.

~ Kako ne postoji? počnem da izvrdavam. Slatko mi.

- Lepo. Ne postoji.

~ A pisma što mu pišeš svake godine i pokloni koje ostavlja
pod jelkom, šta sa tim?

Smeje se grleno i iskreno.

- Pa te poklone vi stavljate svake godine pod jelku. Video sam.

~ Kako si mogao da vidiš, kada Deda Mraz dolazi u ponoć, a ti tada
uveliko spavaš?

- Ne spavam. Svake godine se samo pravim. Video sam tebe kako
nameštaš paketić ispod jelke, jogunasto će.
- A jel se sećaš kad sam one godine tražio mnogo, mnogo poklona?

Rekli ste da to tako ne može zato što niste imali dovoljno novca
da mi sve kupite.

~ Nije zato, naravno. Deda Mraz treba da odnese poklone svoj deci
na svetu a tvoje želje bile su neskromne. Hteo si čitavu dečju
robnu kuću -- smejem se.

I on se smeje. Gleda me ispod oka i verovatno se pita koliko dugo ću
još odolevati dok ne priznam.

Sad me već hvata tuga. Ja sam dugo verovala u tu, za mene, najlepšu
bajku -- Deda Mraza, a on, sa svojih šest godina, više ne. Vidim da je NE! Imam dilemu: da li da nastavim sa igrom ili da prekinem. On je bitku već dobio, osećam to.

- Možeš da misliš šta hoceš. Samo da znaš: Deda Mraz ne postoji i
gotovo. Znaš… i ona moja nastavnica engleskog pojma nema. I ona veruje
da on postoji. Svašta!!! Čudi se, šuškajuci (pa… nedostaje nam
podosta zuba u ustima:) i odlazi. Shvatio je, valjda, da mu neću reći
ono što očekuje.

Ja sam još uvek zbunjena. Znam da sam pogrešila, ali ispraviću grešku. Možda još ove Nove godine. Samo… kako??? Ja još uvek verujem u njega:)))

A Vi?

Verujete li Vi u Deda Mraza?

I… Šta biste voleli da Vam ove, 2012-te, pod jelku stavi?

PS A ja Vam od srca želim, pre svega, zdravlja i ljubavi i da Vam se ostvari makar jedan zaboravljeni san:)

S R E Ć N A  V A M  N O V A  - 2 0 1 2 ! 

* * *

Glagoljam
Bogobojažljivo
Kazujem
Malorazumljivo
Pričam
Strahopoštujući
svako svoje Ja
sto puzi kroz mene
žmureći najviše
pred onom koja jesam
plašeći se da je
snenu ne razbolim
vrtlozima onih drugih
ratobornih i grlenih
što urlaju za sutra i
gnječe ono malo sreće
sto je imala juče…..

Iza maske – lice

Mrak je već odavno prekrio grad. U Ulici Norilmor, u prizemlju stare zgrade, još uvek je gorelo svetlo. Od kako je ovde otvorila ordinaciju za psihoterapiju, morala je da radi mnogo više da bi pokrila troškove. Sreća je da joj je reputacija bila na zavidnom nivou, pa nije morala da brine da li će imati dovoljno pacijenata.
Svetlana je odložila naočare i protrljala slepoočnice. Bila je umorna. Petak je i njeni prijatelji se već uveliko zabavljaju u nekoj kafani, a ona još uvek radi. Izašla je na prijemno odeljenje.

- Ana, kasno je i možete ići. Valentinu ću sačekati sama.

Valentina je bila neobična žena. Na tretman je dolazila uvek poslednja i uvek po noći. Takav je bio dogovor, kada je, po preporuci njenog dobrog kolege, primila nju kao pacijenta.

Došla je kao i obično. Odevena u prelepu stiliozovanu bauta venecijansku masku. Da li zbog boja ili zbog onoga što je nosila u sebi, sa sobom je uvek donosila miris proleća. Svetlani nije bilo jasno zbog čega je uopšte dolazila. Imala je svu potrebnu vedrinu i životnu radost. Potpouna suprotnost njoj. Posebno ovih dana kada joj se činilo da se ceo svet urotio protiv nje. Ipak, volela je ove razgovore sa njom. Delovali su umirujuće na njene emocije. Gotovo da je i sama bila na terapiji. Vraćala joj je vedrinu i životni elan. Poslovno, Svetlana je odavno našla svoje mesto, ali privatan život pretvorio joj se u dosadu iz koje nije imala ključ za izlazak. U Valentini je videla svoju mogućnost. Hvatala se za slamku, a to nije bilo dobro.

- Valentina, sedite. Kako ste danas?

~ Sasvim dobro. Razmišljala sam da Vam otkažem, ali sam se u poslednjem trenutku predomislila. Ipak, zaslužujete da ova maska bude skinuta.

Svetlana se u trenutku uplašila.Nije želela da joj vidi lice. Ne posle ovih par nedelja razgovora. Zašto joj je to bilo bitno. I čemu? Ali nije imala mogućnosti da se suprotstavi.
Valentina je krenula rukom lagano, a zatim naglo povukla masku. Svetlana je zanemela u trenutku. Kao da je stala pred ogledalo. Videla je sebe sa svojih dvadesetpet, sa osmehom na licu i sjajem u očima…
Ispustila je naočare na pod. Staklo se razbilo na hiljade komadića… Mahinalno je počela da ih skuplja. Delovala je smotano u tom trenutku. Podigla je pogled ka stolici na kojoj je sedela Valentina. Nje nigde nije bilo. Pogledala je ka ogedalu na zidu. Čula je glas i videla sebe i lice koje je ostalo iza maske…

Maske

Znam! Obećala sam! 
I stoji kao knedla u grlu zbog vremena koje prolazi, a iz mene ne izlazi - obećano!
Počelo je - ovako, a završilo se ovako!

Iznenadjena sam, ali i veoma obradovana, jer je taj pijedestal, na koji me je Exxx postavio, značio da ću dobiti ono što sam poželela:)

Par razmenjenih e-mailova, par razgovora telefonom i ja sam dogovorenog dana jedva čekala da se spustim do autobuske stanice i dočekam taj dugoočekivani autobus:)
Prvo što mi je privuklo pažnju bila je kesa:) Lepa, ukrasna, sa pozdravima iz njegovog mesta:) Čuvam je kao uspomenu, naravno! Htela sam da je otvorim odmah, ali je bila ureno zalepljena selotejpom:))) Bilo mi je žao da je oštetim pa sam ipak morala da sačekam dok ne dodjem u posed negog oštrog skalpela i uredno je otvorim.


Nežno ljubačasti papir virio je iz knjige. Pismo:) Fantastično pismo podrške meni i još nekoliko naznaka o... Zaista pažljivo. Toplo i ljudski. Dirnulo me je. Već sam ti rekla, ali evo prilike da ti i javno kažem: Hvala Ti, Exxxe, od srca!!!


hm...


Nisam ja neki pasionirani čitalac. Ali, volim da čitam.
Esejista sam još manje. Ali uvek imam neko mišljenje o onome što pročitam. Koliko sam spretna da to što mislim usložim da bude - nisam sigurna. Odmah sam se setila Valentininog posta. Smem li se usuditi da počnem? Moram! - rekoh sebi - Obećala si!

Demo(n)kratiju sam odmah uzela u ruke! Da li zbog Dalija na koricama ili zbog neobičnog mirisa koji je imala... odmah smo se pronašle - nas dve.
Petnaest kratkih priča - otetih iz života glavnog junaka. Njegovog ili bilo koga od nas ko još uvek ima želju za dobrim i za razumevanjem istog. On nas vešto vodi do toga. U njegovim pričama ne postoji dilema. On donosi sud koji je pravi i jasno kazan. Izgovoren je na glas i vi ga možete prihvatiti kao takvog ili mu se nasmejati u brk. Rekla bih - jedino kiselo... jer kiselo je voće koje ne možemo uzbrati!
A teme su razne... od običnih, dnevno-političih i verskih, preko onih tananih pitanja koja se radjaju u piscu o nastanku sopstvenog dela, do onih svevremenskih o religiji, ljubavi... i na kraju slobodi koju on nikako ne vidi u toj demonski obojenoj demokratiji koju nam serviraju na zlatnom tanjiru.
Razmišljanja njegova su mi bliska. Njegove poruke su i moje poruke. Na trenutke sam imala utisak da sam ih i sama nekad pisala po kori sopstvenog velikog mozga (pod pretpostavkom da ga imam:))) .

Ne mogu reći da je ova knjiga ona koja će postati bestseler. Ne mogu reći ni da nema potrebe za korekcijom ( i sam autor mi je u više navrata npominjao da je delo nastalo davno i da sam, sa ove distance vidi da su neke stvari mogle i malko drugačije). Ne mogu ni usporedjivati ovo delo sa nekim doajenima svetske literature.

Ono što mogu jeste da Vam je toplo preporučim (mada nisam sigurna kako ćete do nje doći:) a u tom smislu da poručim autoru da podhitno počne da razmišlja o drugom izdanju (što svakako podrazumeva i taj mali napor da se neke stvari još malo doteraju:)

Heh! Ovo je baš simpatično. S obzirom da sam obe autorove knjige nosala sa sobom, moje malo čudo (8godina) je odlučilo da čita eXtra nemirce dok sam se ja družila sa drugom knjigom. Ni sama ne znam koliko sam ga puta čula da se onako najiskrenije, grleno i dečje slatko nasmeje, i koliko je, sve vreme čitanja, imao osmeh na licu da mi je bilo žao što nisam uzela prvo tu knjigu   da čitam:)
Exxxe! Sjajna knjiga!!! Sjajna ideja!!! Svaka Ti čast na njoj!!!
Štivo za svako dete. Fantastične rime. Lakoća kojom se poigravaš rečima koje kao reka teku lagano, a ipak tako sigurno! Tvoja deca će imati jednu jedinstvenu uspomenu na svoje odrastanje, a... hvala što si i mom priuštio zadovoljstvo koje je bilo tako očigledno.
To da sam i ja uživala čitajući je - ne moram posebno da naglašavam! računam da se to već nekako nazire iz onoga što rekoh!!!

PS Posebnu zahvalnost još jednom bih izrazila organizatoru konkursa, blogokolegi Exxu, ali i svim učesnicima konkursa. Moju priču objaviću na mom blogu, a priče i pesme dugih pogledajte ovde:

Maska by Amarilis

Маска – Јадранка Кузмановић

Maska by Zelena

Maska by Crno ili Belo

Maska by Sl@sh

Čekaj da stavim masku by Mare 

Sa one strane maske by Branchester

Pale su by Večni dečak

Maska by Shunjalica

Stavi masku by Tajna

Maska do jaja by Branko Baćović

Maska Sudbine by Sarah

Država drži dah by Jelena

Pozdrav do nekog novog druženja... uz muziku, naravno:)))

Tvoje sam...

Tvoje sam! Tvoje! Najtvoje!

Tvoj sam!
Mak crveni
u zrelom žitu.
Tvoj sam!
Vilin konjic
u blatnjavom ritu.
Tvoj sam!
Željeni zarez
na kraju pesme.
Tvoj sam!
Trag u duši
koji se ne sme.
Tvoje sam!
Rame za predah.
Osmeh i sevdah.
I trn i čičak!
I mrtav piksel
na ekranu života.
Kad se zacrni
da me se setiš,
da mi poletiš
i ruke pružiš
da te vidam
od boli mnogih.
Da te izlečim
melemom svojim
i snagu novu ti
pružim da možeš
da produžiš
do nove zore
koja se budi.

Mideja

Nisu godine važne. Važan je put ~ kroz vreme.
Nekad u trenutku istinu spoznamo, a nekad milioni
godina dovoljni nisu. Nekad su bitne neke
druge ~ vremenske prilike: sneg, kiša, sunce
ili duga.
Ja često iza duge boravim…

 Rekla mi je:
Uzmi kap vode i okreni je prema Suncu.
Videćeš istinu.

Ne znam kako sam se u Prvobitnoj Zemlji našla.
Mozža me san ophrvao, pa me poneo. Znam samo da
sam morala i da sam silnu želju imala da
Cvet Vatre pronadjem, da ga dešifrujem, da svako
Seme Mudrosti spoznam, pa da sve misterije svemira
i života otkrijem.
Bedan je čovek u svoj želji.

I lutala sam tom planetom Zmajeva moćnih i nju
sam srela.

Mideja ~ joj ime. Najmudrija i najjača, sa plamenom
tako beskrajnim i jakim, da bi i tamu u svemiru mogla
da ugasi. A Cvet Vatre negovala je, zalivala i
čuvala od onog koji je greškom, jedno seme Mudrosti,
što vlast izrodi, pojeo i… zastranio.

Sve me je pitala nežno ~ i ko sam i odakle sam
stigla, i sta želim ~ mada je znala sve i bez mene.
A ja sam pričala, pričala, pričala…
Sve je shvatila. Jenim dahom vrelim, dahom nje same,
koja dobrotu i vrlinu nosi me ovila (ja sam u ternu
na Cvet Vatre zaboravila)…
I…

Rekla mi je:

Uzmi kap vode i okreni je prema Suncu.
Videćeš istinu.

~ ~ ~

Zrak sunca na dlanu.
Miris snega s planina.
Jesenji dan.

* * *

Samo na korak
od zaborava,
krišom od sebe,
uvlačim se u reči
koje raznosi vetar,
koje ubija vreme,
koje razlaže daljina.
Prokletstvo večnosti
tera me da ih sakupljam
tumarajući prostranstvom.
Skrivene istine i lažne nade
šibaju po meni, dok lepljivim
jezikom pucketaju oko mene
kao korbači poslednjeg suda.
Vulkanska prašina posipa me
osmehom sećanja i ja bežim,
iako znam da nikada neću
moći da zaboravim. . . . .

Zimovnik

~ Zgodno je. Sasvim praktično. I… naravno da govori o osobi. Prilično.
A šta?
~ Pa, to!
Koje to?
~ Pa, to!
Ih, kakva si. Koje to?
~ Aaa, pa, to!
Dobro. Misliš na kostime?
~ I na kostime. I na boje. I na brzinu i sposobnost prilagodjavanja.
Govoriš o kamufliranju?
~ I o tome. I još o nečemu.
Gluma?
~ Čista, ne patvorena, ovodnevna i zgodna.
Kao pretty woman?
~ Ne. kao Modest Musorgski.
Gde se njega seti?
~ Zbog brade. Žulja me i češe.
Zgodnije bi bilo da te masira.
~ Da, bilo bi. Mada, uživam u prepoznavanju.
Definišeš li?
~ Da.
Dijagnosticiraš?
~ Pokušavam. Ali, sam još uvek zbunjena.
Čime?
~ Lošom dikcijom i još lošijim kostimom.
Biće bolje. Možda je amaterizam na vlasti.
~ Čuj – vlasti! Moglo bi sa više slasti. Zbog rime.
Misliš – Dime?
~ Da je do Dime, znala bih Čime? Ovako, samo nagadjam.
Istina se ljulja. Ponekad previše visoko odleti. Možda se seti š – kada sidje.
~ Nek sidje. Samo da me zaobidje. Na ovaj dan.
Koji?
~ Pa, ovaj.
Koji ovaj?
~ Pa, ovaj. Baš taj.
I ti si slatka. Kao punjena, pekinška il’ neka druga patka. Misliš ovajsubotnji dan zime.
~ Oprosti, mila. Da! Ali… to je zbog klime.
Jeste. Toplo je ovih dana.
~ Izvini, jel to tebi curi rana od uzvičnika?
Curi, a klizi. Kao šajka. Sasvim neprilagodjena bajka. I vreme.
~ Onda zalepi. Ili je pusti da oslepi… dok ne Smisli šta će da radi.
Praviš se luda? Dosta je toga. Podhitno skupi slova i uradi šta se mora.
~ Heh. Ti znaš da hoću. Samo ih malo pred odlaganje slažem kako umem. I ne zapomažem.
Vidim. Baš si spretna. Slažeš do bola i sasvim glupo.
~ Tako je uvek. Al nema veze. Još koje slovo da uheklam i odoše… u zimovnik da čekaju drugo godišnje doba.
Prvo sledeće il neko treće?
~ Ne, ne. Možda to treće. Bilo je dosta za ovo vreme.

Vidim. Počela si da ih pakuješ. Eh, kao da se budj širi iz ćoška po zidu… Mogla bi stati, al’ znam da nećeššš…

Metamorfoza

Osluškujem
ukuse izvesnog
dok sa sebe
lagano otresam
sve navike
pečatirane:
case closed
Mirišem
muziku prirode
dok kao lutka
gonepteryx rhamni-a
strpljivo čekam
trenutak radjanja
pa da zaplešem
na tvom ramenu…

U parku

Sišla je iz autobusa. Nije joj bilo sve jedno što je propustila poslednji po redu vožnje, pa se sad vratila noćnim. Nikada nije volela da se igra sudbinom. A noći u ovom velegradu znaju da budu posebno nezgodne. I njen kraj! Toliko je dece bez interesovanja i obaveza i toliko "grupica" koje su se vrzmale po mračnim mestima izmedju zgrada.

Ubrzanim koracima uputila se u parkić kroz koji je morala proći da bi stigla do kuće. Osmeh joj nije silazio sa usana, mada je znala da bi morala biti ozbiljnija. Ipak, to zlatno odličje zračilo je iz sportske torbe i ona nije mogla da se oslobodi tog osećanja sreće. Napokon će majci dokazati da sva njena odricanja i rad nisu bili uzaludni.

Trgla se na zvižduk iza svojih ledja. Okrenula se. Nekoliko mladića njenog uzrasta približavalo joj se. Nisu delovali kao lopovi. Primetila je da se osećaju nadmoćno i da imaju želju da se još malo zabave pre nego što odu koznagde.

- Hej, stani!

- Jel ti treba pomoć?

- Da ti ponesemo torbu?

Sada su je već okružili, kao što čopor vukova okružuje svoj plen. Iz očiju im je izbijala glad. Glad za zabavom, za zadovoljavanjem sopstvene sujete, za rastom u grupi koja nije vredela više nego otirač ispred njenog stana.

Najhrabriji je uhvatio za torbu i počeo da je vuče.

~ Ostavite me na miru. Žurim kući!

- Kući?! Šta ćeš kući? Još je rano! nasmejali su se grohotom.

Ne. Nije osećala strah. Medalja u torbi davala joj je još veću snagu. Ali... nije smela da upotrebi svoje znanje. To je bilo zabranjeno. Nije po kodeksu. Verovala je da će ipak odustati ako uspe da im se otrgne i otrči do kuće. Bila je brza. Od njih brža - sigurno.

Onda je oniži praznoglavac izvadio nož.

- Samo malo da se poigramo, pa ćemo te pustiti.

~ Ja imam crni pojas! Pustite me.

Smeh je nadjačao njen glas. To ih je još više ohrabrilo. Nasrnuli su kao zveri! Jadne zveri koje snage imaju samo u grupi.

Još dvaput ih je upozorila. Nisu odstupali. Pomislila je na svog senseia*, a onda je počela. Usledio je čoku zuke**, djakuzuke***, ašai barai****, mavaši geri*****... Za svaki udarac verovala je da je poslednji, ali grupica" nije mogla da dozvoli da im jedna devojka ispraši tur. Nisu odustajali. Kao osice pokušavali su da je udare, da je obore. Izgledali su kao muve bez glave koje bezuspešno pokušavaju da slete. Uzalud. Dvojici je već uveliko liptala krv iz nosa, dok je praznoglavko vadio polomljen zub iz usta. Onda su se dali u beg.

Nije htela više da ih začikava, ali je znala da mora da pozove miliciju i ispriča sve šta se dogodilo. Sela je na obližnju klupicu, uzela mobilni telefon...

÷ Dobili ste službu devet dva. Molim sačekajte...

I sačekala je. I ispričala. I kući otišla da na zid okači zlatnu medalju.

* sensei - učitelj

** Choku zuki - udarac šakom prema napred

*** Gyaku zuki - udarac šakom u telo ili glavu

**** Ashi barai - tehnika "čišćenja" nogom

***** Mawashi geri - polukružni udarac nogom

Zid

„Zid je grafitu najbolji drug“

Ti nisi običan.
Ne!
Često nisi ni logičan.
Ne!

Uglavnom si neponovljiv.
Da!
Za mene neodoljiv.
Da!

Jer,
Kao da si živ.
Rasteš.
Kao da si div.
Bujaš.
Kao da si val.
Talasaš.

Nikada nisi siv.
Mada si nekada kriv.
Za osmeh što mi na lice izmamiš.
Za radost kojom moju dušu nahraniš.

Pratim kako te grade.
I čitam kao vesele balade.
Ponekad i njih vidim kako rade.
Vredne, kao udarne brigade.
I boje – cigle tvoje.

Menjaju ti odelo i lice.
(Neki bi rekli iz čiste dokolice.)
Dajući ti sebe na dlanu.
Pa u te poruke stanu
I
Političke parole jarke
I
Ljubavi nesrećne, a žarke
I
Neka šala sto posle kruži kao vic.

Heh!
Stvarno mi značiš.
Zidu iz grada.
Baš ti.
Tako si fit.
Dodje mi da i ja
na tebe isprskam
neki grafit.

PS Grafiti su čudo. Izdvajam neke zanimljive:

Da li je tačno da se mrak širi brzinom svetlosti?

Noć je bila toliko lepa da se jutro pojavilo iz čiste ljubomore!

Sat mi kasni, vaga pokazuje više, a ogledalo mi uopšte ne radi.

Bolje sex u pustinji nego pesak u krevetu.

Svako zašto ima svoje… JEBI GA!

Ako vam ide suviše lako, pogledajte bolje. Možda vam ide nizbrdo.

Nikad te neću zaboraviti, samo idi!
 

Dilema

Noć je već odavno zjapila kroz otvoren prozor njenog stana. Vesna nije mogla
da spava. Najpre se bezuspešno prevrtala po krevetu, a onda je odlučila da ne
muči više sebe, pa je ustala.
Sela je na sofu u dnevnoj sobi, upalila TV i bezvoljno vrtela kanale. Ništa nije
moglo da joj zadrži pažnju. Ugasila ga je. Po glavi je premotavala sinoćnu
sedeljku, uobičajeno veselu i iznad svega dosadnu, s obzirom da je već toliko
puta po istom scenariju izvedena. Volela je ona svoje prijatelje i dečka, naravno!
ali joj je trebalo malo svežeg zraka i novih životnih impulsa. Ljutila se na samu
sebe. Pa mnogi bi uživali na njenom mestu. I ona je, ali ova noć je neuobičajeno
teška, bez izgleda za poboljšanje.
Otišla je po pivo, otpila par gutljaja i ponovo se vratila u krevet. Taman je san
postao zbilja kada je prenuo zvuk sa mobilnog telefona. Nije bio njen, već Markov.
- O, ne! Zaboravio je mobilni iza saksije sa cvećem.
Nije ni čudo, kad je otrčao za Valentinom, Majinom novom drugaricom sa posla
koja se odskora pojavila u društvu. Vesni nije smetalo. Toliko su već zajedno,
da mali flertovi koje je povremeno imao nisu zaokupljali njenu pažnju preterano.
Uzela je telefon u ruke. Gledala je nemo u ekran. Prsti su bili brži od razuma.

Otvorila je poruku. Bila je od Vali. Htela je samo da proveri da li važi dogovor za
sutrašnju popodnevnu kafu i da mu poželi lepe snove. Vesna se osmehnula,
pritisla reply, sa neočekivanom zlobom polako otkucala: ne! i ne uznemiravaj me nikada više! i poslala poruku.
Odmah je počela da se oseća loše. Dilema počela da je muči.Zašto je ovo uradila?
Šta joj je to trebalo? Čemu? Kome? Nije čak ni zrnce ljubomore osetila! Ponovo je
ustala. Minuti su lenjo koračali na zidnom satu. Deset minuta, dvadeset, pola sata...
Pauk u uglu sobe spavao je umotan u sopstvene niti. Sa ulice je dopirala tišina, a
u Vesninoj glavi kloparale su, jedna za drugom, prezir i dilema.
Prošlo je već sat vremena. Uzela je mobilni, otkucala poruku u kojoj se izvinjava
zbog male šale i objasnila joj da je Marko zaboravio telefon i da će mu ga sutra
ujutru dati. Odmah se osećala bolje, bez obzira što je znala da će jutro, možda, promeniti sve!!!

Treće oko

- Singidunum! Singidunum! Singidunum!

Usne su mu se micale. Nesto je govorio. Otvorila je treće oko i zavukla mu se u san. Sad je jasno čula i videla  sve.

Utvrđeni grad bio tek sagrađen. Blistao je okupan sjajem dveju reka i jutrom koje se rađalo. Stražari su stajali gordo na svojim kulama. Zanatlije su kretale na posao. Miris uspesnog dana otvarao je žaluzine na prozorima, propuštajući neke ruke koje su vijorile kao zastave. Sve je disalo kao novo.

Samo je metro u gradu bio star i oronuo. On je sedeo u poslednjem vagonu. Odredjivao je  pavac kretanja. Ili se bar nadao da ga određuje. Verovao je da je on sam traser i da tačno zna gde će da stigne.  Iznad glave, kao ptice širokih krila, promicala su pitanja. Bilo ih je čitavo jato. Klimao je glavom, sa razumevanjem, svaki put kada bi pomislio da zna odgovor. Onda je dobio tik. Klimao je neprestalno, a pitanja su se rojila i rojila i…

Nije mogla da mu pomogne. Po krovu vagona videla je oklopljene konjanike. Stvarali su buku trčeći čas na jednu, čas na drugu stranu minijaturnog prostora. Mahao je rukom. Želeo je da ih se otarasi, kao muva u letnjoj kujni, kao pobesnelih pčela, kao…

- Singidunum! Singidunum! Singidunum!

Prislonila je treće oko na njegovo čelo. Pomilovala ga je prašnjavim trepavicama i nežno ga pozvala da se probudi.

Virus

Eee:)
Da Vam ispričam moj slučaj
kad me – to! uvati virus.

Kaže mi:
- Aj se ljubimo malko. Al’ naako, sa jezikom.
~ Ne može. Vidiš da sam virulentna.

Pa se dosetim. Pridjem mu uz lice.Stisnem usne jaako i
onda ga ljubim, ljubim, ljubim… kao sto se anuiti ljube.
A on – namrgodi se od ljubomore.

- I sad, taj virus, može da bude u tebi svuda, a ja ne mogu ni malko.

I krene da me gleda, ljubomorno, po celom telu i da baje, sebi u bradu:

- Kuš viruse, beži viruse, pis virusssseee

Dok me ne pogleda u oči. Ljubomorno, naravno.
A ja, kao ja. Zažmurim i… pustim ga… da me ljubi.
Onako. Engleskiii.

- Nije engleski, bleso! Francuski! Tako se kaže.

~ Drobro. Kako god. Znam da je neka silna evropejska zemlja, jer od tog silnog poljupca mene virus odma pusti!

René Magritte - Lovers

Sumnja

Skepticizam nikako nije bolest. Naprotiv. To je tek glas
razuma, koji nas vodi u akciju. Kako reče filosof:

„Samo je sama sumnja izvesna, jer sumnjati znači misliti,
a misliti biti.“

I… zato,
svako jutro
kad stanem
pred ogledalo
i vidim zvezdice
u mom oku,
ja sumnjam.
Kad osetim
tvoj pogled
na mom boku,
ja sumnjam.
A kad sam
u kružnom toku
sumnja je najjača,
jer znam da
perpetuum mobile
još uvek ne postoji.

Eho

Budi me
bat koraka
iz prošlosti.
Uspavljuju me oni
čije tragove
nismo ostavili.
Jutarnji kristali,
kao inje,
lepe mi se za uspomene.
Stojim na ivici zaborava.
Doziva me sećanje.
Eho jedne istorije ljubavi
odbija mi se o ledja.
I… sve nestaje
u zaboravu
zamisljenog iskoraka
dok eho sećanja
postaje sve tiši i tiši…

We drink to that…

Tačno sam znala šta će se dogoditi kada sam je pozvala. Bilo je krajnje vreme da se neke stvari reše. Same od sebe nisu činile ništa. Mislila sam da je dovoljno da je samo povučem sa scene, ali njeno prisustvo osećalo se svuda i u svakoj pori. Iz apsolutne tišine pokretala je eroziju i činila da mi bude tesno tamo gde nije bilo potrebe.
Susret je bio očekivano leden. Razgovor koji smo vodile pogledima mogao je potrajati. Uvek je imala dovoljno razloga da mi njima objasni kako mi treba. Ona! Baš takva! Morala sam da preuzmem inicijativu.
Otrov iz prstena blago je zapenušao vino u čaši. Nije se bunila. Znala je da je ovoga puta njeno vreme iscurelo kao saharski pesak kroz prste. Mirno je uzela čašu u ruku, podigla je u znak pozdrava, klimnula glavom uz reči:
Cheers! We drink to that… popila naiskap i – nestala…

Koga Ti Sanjaš?

U san mi dodješ
tiho, na prstima.
Ni ne pokucaš
na vrata.
Sakriješ se
iza gomile
papira i
gviriš dok
te ne primetim.
Onda prilaziš
lagano.
Zvezdani prah
po meni sipaš
pa ja zažmurim
jako
i onda brzo
sa mene skidaš
okove moje,
burmu i prsten,
lančić i broš
i taman kad
pomislim šta
hoćeš još,
ti prstima
zapucketaš
i ja se budim
i:.
ne ludim ~ više.
Samo osećam
moje kiše
kako me kvase
i pitam se:

Koga Ti Sanjaš?

Niz simetralu...

Niz simetralu
od reči
slivaju se,
severne, a tople,
krupne kapi inja.
Oni –
u simetričnom ludilu,
omadjijani njihovom igrom
u noći, raspršuju
staklastu hladnoću
zaslepljenih pogleda.
Glas mahovime
asimetrično ispisuje
muziku davanja,
dozivajući ih sebi.
Tonu paralelno
u osmeh bola.
Privučeni
magnetnim vihorom
srastaju u jedno -
u baš tu simetralu
koja se već lagano topi
i nestaje u zalogaju
svetlosti Aurore…

Putovanje...

Sasvim obično jutro. Prepoznala ga je - po izmenjenom redu vožnje.

Kolodvor.Ona.

Stoji sa strane.
U ruci joj kafa iz meka sa ugla. Čita slike:

Dva dečaka igraju se na slepom koloseku. Jedna mama
vuče svoju uplakanu devojčicu za ruku. Redovni pijanac
zamahuje rukama, sedeći u ćošku smrdljivom od mokraće.
Pusto jutro.

Pisak lokomotive. Još jedan voz ulazi u stanicu.
Pristižu ljudi. I neki neljudi. Drugi ih dočekuju s
osmehom. Treći ravnodušno.

Onda ga je videla. Pojavio se iza jednog stuba na
peronu broj šest. Opet je prati. Sada je već imao
ludački pogled. Vrteo je glavom tražeći nešto. Ili
nekoga. Nije delovao uplašeno. Pričao je sam sa sobom,
računao na nevidljivom kalkulatoru, odmeravao dužinu
koraka okom iskusnog znalca. Poslednjim pogledom odmerio
je Nju, raširio zenice i jednim udahom oka uvukao je u sebe.
- Vreme je za jedno espreso putovanje.
~ Znam. Vidite da se ne opirem.Promenili su red vožnje.
Prepoznala sam Vas kao svoj vagon po tome...

Jutarnja čežnja!

Probudim se pre dana
i onda ga čekam da mi
pokaže lice svoje.
Budi se lagano.
Proteže se lenjo
i u trenutku -
okupira me
beskraj pučine
tišina horizonta
daljina ljubavi…
Prene me ples
maslinovog lista
na vetru,
vapaj golog kamena
na doku
i zvuk šumskog lupka,
koji, kao da ekser kuje,
zapravo,
uporno pokušava da doručkuje.

A ja već jesam sita ~
od pogleda,
od muzike,
od mirisa prirode
koji mi širi krila
i daje snagu da poletim
i da na njegovu misao sletim
dok spava…
Jutarnja čežnja!

Najlakše je...

Najlakše je
otkačiti se
od sebe ~ po sebi
od njih ~ u sebi
umirati lagano…
paliti udisaje
sagorevati izdisaje
rušiti kule
od karata, od peska,
sanjati lebdilice
pevati koračnice
dok potpuno ne umreš

da bi se nov rodio…

Školjka...

Imam jedan čudesan svet, smešten na mestu gde počinje duga. U taj svet se ulazi kroz vrata napravljena od ogledala sa brušenim ivicama. Ja kroz ta vrata nikada nisam prošla.
Ali… Otvorila sam prozor na tom ogledalu i propustila sve moje snove da tamo ušetaju, da ojačaju, da se oboje bojama i da se u reči pretoče.
Ponekad zavučem ruku kroz taj majušni prozor i neke od tih reči, iz snova rođenih, u priču upletem… Jednom sam i Ludog Šeširdžiju tamo pronašla, odande izvukla… sreća moja!

Nije se ona u školjku skrila,
nju je školjka iznedrila
i krila joj mala – dala
da poleti, da se vine,
da oseti moć lahora,
da oseti moć visine.

Voli ona svoju školjku.

Tek, poleti na čas tamo
da udahne i da vidi
da oseti, pa da sleti
ponovo u školjku svoju.
Tu joj lepo, tu joj prija…
Biser beli i njen Ludi Šeširdžija…

Dosada...

U kotrljajućem snu
mog svevidećeg oka
sa boka
posmatram dosadu.
Merim je,
odmeravam lagano,
pa krojim – po sebi.
Uživam.
Ublažavam ivice
dodirom kažiprsta
duž linije brade,
niz vrat i – niže…
dok mi ne dosadi -
ta dosada! koju
o b o ž a v a m.
Onda je špenadlom
prikačim za srce,
da me malo boli.
Trpim i znam
da je nikada,
ali baš nikada
n i z a š t a
menjala ne bih!

Čežnja...

To je slatko stanje
tela i duha,
to je slasno
nemanje
imanja tebe.
I taj mirisni put
čežnjivih misli
na prazan stomak
i bosih nogu,
kraj moje breze,
u jesen ranu,
dok pada kiša…

Matrixxx

Ni sad nije sigurna šta je hteo. Zna samo da je nije slušao,
još manje čuo. Lepo mu je rekla da se ne približava. A on se
prikradao, lagano i tiho, kao mačak, dok se nije toliko približio
i Neovim skokom probio sve njene plazme i ušao u njen Matrix.

Ili ona u njegov? Muti joj se taj trenutak u glavi, a kompjuter

neće da joj razbistri frejm. Nije ni važno. Postali su jedno

(on – njena tamna strana Meseca, a ona – njegova svetla). Jedan
davno raspolućeni jin-jang otvorio je oči širom. I ona sad vidi
daleko, vidi sutra, vidi… Ponekad se uplaši sa kolikom
preciznošću predvidja njegove korake, čita njegove misli i zna!
Ne bi smela… Jer oni su, ipak, dve obale reke koje se po pravilu
nikada susresti neće… sem možda u njihovom Matrixu.
Sad su na pauzi. prebiraju kodove po glavi, čekajući da se onaj
pravi, sedmocifreni zapis pojavi na ekranu uspomene i da ih oslobodi.
A biće, vrlo brzo… Zna ona i to !

Poželećeš...

• ..…………………. Poželećeš da me nadješ
  ..…………………. da me sretneš
  ..…………………. na mestu gde se
  ..…………………. san u javu uliva
  ..…………………. i siguran biti nećeš
  ..…………………. ko te u to jutro umiva 
  ..…………………. da li taj san ~ što voliš
  ..…………………. ili java u kojoj goriš.

   

 

Vrtlog

Pala mi koprena
na reči
Tišina mi se
zloslutno beči,
a praznina
tupošću bije
sve vreme,
kačeći se o pleća
kao breme
buduće zore

Odzvanja osmeh
 od juče
Zvuk konopca
koji puče
razbi mi pogled
što čuvam
i utisnu se
na usnu
od meda
što kaplje
minute
u vrtlogu dana
koje više ni uz
najbolju volju
ne osećam

Volim da te slušam...

Volim da te slušam
dok mi pričaš.
 Volim boju
tvoga glasa.
Izaziva sve
moje receptore,
čak i kada
govoriš besmislice
o toj nepostojeći
postojećoj,
idealnoj reči,
koja ti se uvek
zalepi na vrh
jezika. Onda
tim istim vrhom
po meni islikavaš
bleeding heart, čije
kapljice krvi
padaju po tragovima
sasušenog mastila
neispisanih slova
baš te, tvoje,
prave i savršene
reči ljubavi…

Oglas

Oglašavam nevažećim:

sve reči
što u pesmu
vetrom se nižu,

sve boje
što spektrom duge
po platnu se lepe,

sve note
što ritmom nade
po žicamam prebiraju,

sve diplome
stečene u pauzama tišine

i

sva pravila
ispisana u meduvremenu života.

Ti ovde malko repuješ:)))

Ugasila je pljugu i prišla je mom drugu
U krila mu je sela i tri sata mlela
O cipelama za leto i modi u jesen
A on kao omadjijan slušao je zanesen.
Očima je dirao a rukama kulirao
Dok Ice Cube je svirao
E… onda sam sve minirao.

Da ne bih eksplodirao
njega sam prvo ispod stola šutirao
al on me nije primećivao
jer je mozak na otavu, njegov, emigrirao.

Onda sam lagano izmedju njih stao
i dva, tri minuta za odlazak im dao
i ključeve od sobe.

Šta je sa mnom bilo nije vredno zbora
uradio sam drugarski ono što se mora!
U klubu sam slušao Ice Cube-a na delu
u zoru sam otišao, pa šetao po hostelu.

Njima je sve bilo ko u filmskoj priči
znam jer video sam druga i sobu na šta liči
tek u pet popodne:)

Neobavezna priča

Stvarno ne vredi da ti objašnjavam uzroke,
ali…
Odlučim pre par dana da slikam. Neobavezno…
Nije to loše, s vremena na vreme, mada ja nisam odavno
(slobodno čitaj -nikada, jer su mi obično, čak i u
osnovnoj – slikali tata i sestra kad je htela, a obično je-ni:-)
Elem…
razmišljam o tehnici…
Ul-je (ovo razdvojeno da bi se svako slovo
izgovorilo posebno ( l kao l i j kao j… nikako lj)
Odem do delta maxija… moraju da imaju neko – to ul-je.
Golema je to piljarnica.
I imaju. Pozamasnu zbirku raznog pazarim…

E sad… platno.
Bilo mi žao onog babinog, ručno tkanog na razboju
pre nekih osamdesetak godina, pa
se odlucim za tepsiju. Imam neku, boje banane – sveže,
da ne reknem boje slonove kosti (nama ovdi više prijaju banane).

Uh…
komplikujem…
Znam…
A kad bi znala da je uzrok svega još mnogo komplikovaniji…

Uzmem kičicu… veličina… 132… ona za nanošenje
rumenila na obraze – ti ćeš znati, ja ne znam. Ne koristim.
I krenem.
Tema slobodna
Umočim u suncokret…
prozračno
Umočim u olivu – šta reći… prozračno…
Zamisli,
samo od bundevinog tragovi ostaju…
Valjda veštičija posla…
crno, pa crno…
teško…

Nego…
smisao ti nedostaje… Nema ga…
Neobavezna priča , al’ skroz…