Trag

Šuma je bila gusta i vrletna. Samo joj je senka prešla
preko njegove noge i on je znao da mora da je prati. Nije
bilo teško. Ostavljala je tragove svuda, a on ih je
nalazio, mirisao i sakupljao. Uredno ih je lepio u spomenar,

a kraj svakog traga zapisao bi po neku primedbu.
Onda su se u tragovima pojavile kapi krvi. Nozdrve su mu se
proširile, čula nakostrešila, korak ubrzao. Znao je da je
ranjena i da neće još dugo. A morao je stići, što pre.
Samo da ne bude kasno. Svakim danom bila je sve bliža.
Tragovi su sve više mirisali na krv.
Našao je u zoru. Ležala je na travi. Disala teško, izdisala
lagano. Kao da je znala da će je stići. Kao da ga je čekala.
Otvorila je oči, pogledala ga i umrla.
Poslednji trag iz mrtvog tela duša je poslala put neba.
Danima i noćima je zavijao, urlikao, dozivao. Uzalud! Uzalud!
Onda je krenuo na put...

"Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim,
tišina ce stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene."
M.C.