Još pucketaju uništeni životi na zgarištima okolnih brežuljaka. Ludovao je plamen, proždirući sve, a sad se lagano nasladjuje glockajući ostatke. Miris paljevine, dima, sprženih i ugljenisanih tela životinja širi se gradom.
Ona ~ u okovima čeka damnatio ad bestias. Blizina konačnog na licu joj spokoj iscrtala, a misao se u telu zaledila. Samo ideja o slobodi puši se iz svake pore njene duše.
Vreme je. Svlače joj haljinu belu i nagu je na sred arene odvode.
Prašina joj bose noge glodje, a miris trulog ruga joj se sa strane. Naravno da na nebu ni jedne ptice nije bilo. Ne još!
Iza stubova dva oka su je gledala čekajuci da klekne, da zacvili, da zamoli…
Tesko je vreme čekanja za onog koji iščekuje, a beznačajno za onog koji zna. A ona je znala da treba još samo malo, samo još jednu kap prašine da udahne i…
Pomerila se senka glave na zidu. Otvorile su se dveri, a razbesneli tigrovi potrčali su ka njoj. Zarivali su svoje bele očnjake u njeno meso. Krv je liptala. Zveri su kidale, mljackale, kidale, mljackale, kidaleee…
Kao da je vetar južni prihvatio, lagano je na zemlju pala. Grudi su se otvorile, a golub beli iz njih je poleteo, najpre do njega, da mu u kosu čičak spusti i deo duše njene što mu pripada.
A odatle… put belih oblaka…
Ona ~ u okovima čeka damnatio ad bestias. Blizina konačnog na licu joj spokoj iscrtala, a misao se u telu zaledila. Samo ideja o slobodi puši se iz svake pore njene duše.
Vreme je. Svlače joj haljinu belu i nagu je na sred arene odvode.
Prašina joj bose noge glodje, a miris trulog ruga joj se sa strane. Naravno da na nebu ni jedne ptice nije bilo. Ne još!
Iza stubova dva oka su je gledala čekajuci da klekne, da zacvili, da zamoli…
Tesko je vreme čekanja za onog koji iščekuje, a beznačajno za onog koji zna. A ona je znala da treba još samo malo, samo još jednu kap prašine da udahne i…
Pomerila se senka glave na zidu. Otvorile su se dveri, a razbesneli tigrovi potrčali su ka njoj. Zarivali su svoje bele očnjake u njeno meso. Krv je liptala. Zveri su kidale, mljackale, kidale, mljackale, kidaleee…
Kao da je vetar južni prihvatio, lagano je na zemlju pala. Grudi su se otvorile, a golub beli iz njih je poleteo, najpre do njega, da mu u kosu čičak spusti i deo duše njene što mu pripada.
A odatle… put belih oblaka…
Нема коментара:
Постави коментар