Horor... ili o nestajanju

***

Lila je kao iz kabla. Bez prestanka. Dosadna i krupna. Zvali su ga
iz policije da je identifikuje. Glava mu je pucala po svim šavovima.
Hiljade pitanja prolazilo mu je kroz glavu. Ni jedan odgovor. Svih
ovih dana od kad se nije pojavila, nadao se. Sada je, izgleda, kasno!

Još jutros je pročitao u novinama da je lokalna lutalica pronašao, u
šumarku kraj jezera, beživotno telo nepoznate žene. Imala je
najmanje trideset uboda oštrim predmetom (predpostavlja se da je od
noža) svuda po telu, od kojih je 17 bilo u predelu srca i tri
slomljena prsta na desnoj ruci (palac, kažiprst i srednji). Nikakvih
dokumenata nije imala kod sebe. Bila je bez odeće, oblepljena
novinskim papirom. Čudno je bilo to što joj srce nije kucalo, a telesna
temperatura bila je normalna. Sve ga je bunilo. Verovao je da su
pogrešili i da će se brzo vratiti kući. I ona.

***

Soba u koju su ga uveli bila je bezbojna i samrtno hladna. Ležala je na
stolu prekrivena belim čaršavom. Otkrili su je i on… klimnuo je glavom.
U trenutku je, iznenađujući i sebe, kao iz bunara, progovorio:
- Mogu li na trenutak ostati sam sa njom?
Inspektro je izašao. Izgledala je kao da spava. Zračila je neobično.
Pružio je ruku, pomilovao je po licu i krenuo da je poljubi u čelo.
Otvorila je oči. Iskezila bele očnjake. Onda je osetio jak ugriz u
predelu vrata.

***

Inspektor se vratio u sobu. Zaprepašćen izraz lica. Osvrtao se oko
sebe. Ništa nije bilo kao kada je izašao. Na stolu je ležalo beživotno
telo muškarca. Glava mu je bila okrenuta na levu stranu, a na vratu je
imao dve ranice, kao od ujeda zmije.

***
Žene – nigde nije bilo.
 
***
Istraga tek sad može da počne!