"Najviše pamtimo ono što se nikada nije dogodilo." K.R.Safon

уторак, 02. август 2011.

Љубица...

Звала се Љубица. Називали су је Лудача.
Била је тананија од пастирског штапа, а себи, вероватно
времешнија од хиљаду слонова. Или можда не?

У почетку сам се плашила њених изненадних врискова,
њеног млатарања рукама, њених логореичних испада које
нико разумео није, сем ње.
Знала је сатима да избацује ђубре из контејнера на све
стране, да развлачи рите и прње које је, ко зна где
налазила, а онда да се гола скине, до гаћа и легне на
штрокави београдски асфалт да се сунча. Кожа јој је
била изборана путевима хиљаде прича, омлитавела од
немоћи и самоће (једном сам је видела у Кнез Михајловој,
како се, како каква дива, сунча крај фонтане, док су
двојица полицајаца покушавали да је одведу).

Временом сам престала да је се бојим, јер сам схватила
да је њен страх од овог света вероватно много већи.
Почињала сам да бринем ако је не видим дан~два. Питала
се где је.

Људи су је звали Луда Љубица и сматрали су, ако јој дају
корицу хлеба или комад кифле, имају право да је вређају,
да јој се подсмехују, да јој добацују. Кад бих видела да
је дирају, наљутила бих се и и онда им свашта рекла.
Она~никог није дирала прва.

Онда је време пролазило. Испод петролејске, црвенкастo~жуте
светлости данима је није било да прође.

Нашли су је на Калемегдану, прошле године у лето ~ мртву.
Ни данас не знају да ли је убијена или не…

A прича је потекла о томе како је дивно свирала виолину,
о страшном рату који је затекао, о силовању и мучењу до
смрти њене ћерке пред њеним очима. Почели су да је разумевају
и жале… А онда је потпуно заборавили.

Ја нисам. Не прође много времена а да не помислим на њу и
верујем, чврсто, да је~тамо негде~пронашла свог анђела
малог и са њим свој мир.

ПС Срећна сам сада што ми се указала могућност да је поменем
и да остане траг да је била…
А…

Звала се Љубица.


                                                               Mother and Child, Klimt 

8 коментара:

  1. Glupo je da se osećam tužno i da plačem posle ovakvog teksta, kada sam svesna da je konačno našla svoj mir. Amin.

    ОдговориИзбриши
  2. Ljudska zloba nema granice...
    Ljubice, počivaj u miru.
    Hvala ti za ovaj tekst...

    ОдговориИзбриши
  3. @ Retka Zverka

    Da! Istinu govoris. Ja sam sigurna da je nasla svoj mir!

    http://www.youtube.com/watch?v=ZJg5Op5W7yw

    PS volim da si tu:)

    ОдговориИзбриши
  4. @ Constrictoria

    Nikada mi nece biti jasna ljudska zloba! A toliko je ima oko nas!

    Neka je andjeli cuvaju.

    PS nema na cemu:) hvala Tebi sto si tu:)

    ОдговориИзбриши
  5. Ljudi su teška đubrad. Isto kao i sa mačićima. Pre bi šutnuli mače, nego ga odneli kući. Sirota Ljubica. Ne znam da li je priča istinita, ili kompleksni skup metafora, ali žalim za tom ženom - bilo da je stvarno umrla, ili da je umrla samo na papiru.

    ОдговориИзбриши
  6. Ljudi vole da ih zanima ono skriveno kod drugih, ljude zaintrigira što vide osakaćenu osobu ili osobu koja gleda u pod, iako ih toliko ne zanima što danas nije problem djetetu uperiti pušku u čelo. Ljudi su gamad, a oko nas je puno onih koji žive svoj čudan život u kojeg ne treba da ulazimo, a kamoli da ih šutnemo i povrijedimo.

    ОдговориИзбриши
  7. @ Iva

    istinu gorku govoris. Stasava populacija nekih neljuda... bojim se!

    Na zalost, prica je najistinitija moguca.
    A ona je, verujem, iako ovozemaljskim stazama ne hodi, srecna negde gore, sa svojom kcerkom:)

    ОдговориИзбриши
  8. @ Autark

    Dobrodosao:)

    Jeste. Zivimo u svetu totalno poremecenih vrenosti. Serviraju nam na tacni nasilje, pohlepu, laku zaradu, sebicnost... toliko toga ruznog. Onda ne cudi kada "Ljubica" useta iz svog sveta i kada horde neljuda pocnu da lece svoj ego!!!
    Rekoh pre neki dan u nekom komentaru da ipak vidim svetlo na kraju tunela. Prepoznajem ga u mojoj deci i deci mojih prijatelja i cvrsto verujem da ima nade za ovaj svet!

    ОдговориИзбриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...