Љубица...

Звала се Љубица. Називали су је Лудача.
Била је тананија од пастирског штапа, а себи, вероватно
времешнија од хиљаду слонова. Или можда не?

У почетку сам се плашила њених изненадних врискова,
њеног млатарања рукама, њених логореичних испада које
нико разумео није, сем ње.
Знала је сатима да избацује ђубре из контејнера на све
стране, да развлачи рите и прње које је, ко зна где
налазила, а онда да се гола скине, до гаћа и легне на
штрокави београдски асфалт да се сунча. Кожа јој је
била изборана путевима хиљаде прича, омлитавела од
немоћи и самоће (једном сам је видела у Кнез Михајловој,
како се, како каква дива, сунча крај фонтане, док су
двојица полицајаца покушавали да је одведу).

Временом сам престала да је се бојим, јер сам схватила
да је њен страх од овог света вероватно много већи.
Почињала сам да бринем ако је не видим дан~два. Питала
се где је.

Људи су је звали Луда Љубица и сматрали су, ако јој дају
корицу хлеба или комад кифле, имају право да је вређају,
да јој се подсмехују, да јој добацују. Кад бих видела да
је дирају, наљутила бих се и и онда им свашта рекла.
Она~никог није дирала прва.

Онда је време пролазило. Испод петролејске, црвенкастo~жуте
светлости данима је није било да прође.

Нашли су је на Калемегдану, прошле године у лето ~ мртву.
Ни данас не знају да ли је убијена или не…

A прича је потекла о томе како је дивно свирала виолину,
о страшном рату који је затекао, о силовању и мучењу до
смрти њене ћерке пред њеним очима. Почели су да је разумевају
и жале… А онда је потпуно заборавили.

Ја нисам. Не прође много времена а да не помислим на њу и
верујем, чврсто, да је~тамо негде~пронашла свог анђела
малог и са њим свој мир.

ПС Срећна сам сада што ми се указала могућност да је поменем
и да остане траг да је била…
А…

Звала се Љубица.

                                                               Mother and Child, Klimt