Face to face

Nisam baš britka na jeziku, a kamoli na tastaturi.
Teško me šta pomeri iz ravnoteže, ali dogadja se. Nekad pomislim
da uopšte ne bi bilo loše da neke ljude mogu da zaboravim onog
trenutka kada dupetom zatvore vrata ili barem da mogu da ih
ignorišem kada se iznenada i ničim izazvano pojave ispred mene.


Ulice su postajale podnošljive za moje korake, što znači da su
bare od kiše već počele da nestaju. I dalje je sve sivo, a ja
žurim da stignem po dete u školu. Ne obraćam pažnju na prolaznike.
Jednostavno, nemam vremena.
Neko mi preprečuje put. Stajem pod ručnom, da se ne bih sudarila,
dižem pogled i vidim njega – face to face. Kroz glavu mi se već
vrzmaju odgovori na moguća pitanja. Najradije bih se pravila da
ga nikad nisam upoznala. Ali, kako, kad mi nije izbijao iz kuće
danima, a boga mi ni noćima. Bili smo srednjoškolci. Lovili sve
što je u letu i maštali o tome da i sami poletimo… jednom! Ludo
je bio zaljubljen u Kaću, moju dobru drugaricu. Ja sam bila lepak,
kovalentna veza za njihove bivalentne namere. Ne bih da raspredam
o svim načinima i sistemima kojima su me psihički mučili, ali nije
bilo prijatno stati pred ogledalo posle onoga što su mi učinili i
reći sebi: Ti si magare!!! sa velikim ušima koje treba vući!!! Elem,
sretosmo se. I posle dvadeset godina taj osećaj izigranosti se u meni
probudio u trenu.
Halo, porasla si. Toliko toga ti se još desilo. Smiri se. Nije vredno!
Da. Razmenili smo par uljudnih rečenica i razišli se. Shvatila
sam da i njegovo dete ide u istu školu u koju ide i moje i da ću ga,
verovatno, sresti bar još koji put – na žalost. Ubacujem u prvu,
odmah zatim u drugu… stiskam gas i nastavljam putem kojim sam
krenula. Valjda više neće biti fejsbučenja?

Da sam pratila malo više TV ovih dana znala bih za studentske
proteste i za još poneke propuste u ovom gradu. Prazan autobus u
tri popodne trebao mi je biti znak da se nešto neobično dešava.
Ali, sa detetom nikad ne žurim, pa mi nije smetalo puževsko kretanje.
Ali skretanje sa uobičajene trase nateralo me je da osmotrim okolinu.
Na uglu Nemanjine i Kneza Miloša bila je ogromna gužva.
Studenti – šuškalo je po ustajalom vazduhu oko mene. Hm! Sad ćemo
u Admirala Geprata, pa do železničke i za tri sata valjda ćemo
stići do kuće! U zgradi ministarstva finansija još se radi. Vredni
ljudi. Sede za kompjuterima i mešaju brojeve kojima će nam zapržiti
klin čorbu koju jedemo. Fina i negovana dama na trećem prozoru
privlači moju pažnju. Jedino je njen monitor okrenut prema ulici.
Zainteresovana mogućim sadržajem upirem jako pogled ka ekranu.
Uh! I ona je face to face, ali sa facebookom! Vreovatno pravi
pauzu pred kraj radnog vremena, da pohvata neki trač ili da novi
pusti kroz kabal… Užas…

Čudo se naslonilo na moje levo rame i dremka. Dan se polako oblači
u veče, a ja ponovo imam neopisivu želju da stanem pred ogledalo,
face to face i kažem sebi: Magare jedno glupo! Maši ušima i nestani!