braille

Trčala je. Probijala se kroz katakombične hodnike sna u
nadi da ce pronaći izlaz. Ćoškovi su protrčavali kraj nje.
U vazduhu se osećao miris horora.
Prašina je bila vlažna i teška. Lepljiva.
Noge bose. Umorne. Ruke pune ranica.
Oštri su bili zidovi za koje se pridržavala.
Haljina na njoj duga. Svilena. Sputavala ju je.
Saplitala se. Padala. Pa se ponovo dizala.
Nastavljala je put svoj.
Tudje i strane ruke dodirivale su je, razvlačile
i iznova i iznova dozivale.
Iznenada, jedna cigla izlete iz zida. Za malo i
pogodila bi je. Pravo u glavu. Stade ukopana u mestu.
U svežoj rupi presavijen papir. Uzima ga. Otvara.
Poruka je ispisana brajevom azbukom. Jagodicama
prstiju prelazi preko tačkica, pokušavajući da ih
dešifruje. Žmuri. Dozvoljava da joj osećanje ostvari
komunikaciju sa…
„vrati mi i san
kad si mi već
vratila ddddddd“
DOOM! doom!
Explodiralo je „d“ nedorečeno. Dan? Dlan?
ddddd odzvanja joj u ušima.
Tlo pod nogama počinje da se kruni, osipa, nestaje.
Propada, a, a, a…

Budi se. U naručju njegovom.
Čvrst stisak ruku. Nekoliko nežnih poljubaca u čelo.
A snovi prodju. I ružni i lepi.


S T O P