~ ~ ~

Zrak sunca na dlanu.
Miris snega s planina.
Jesenji dan.

* * *

Samo na korak
od zaborava,
krišom od sebe,
uvlačim se u reči
koje raznosi vetar,
koje ubija vreme,
koje razlaže daljina.
Prokletstvo večnosti
tera me da ih sakupljam
tumarajući prostranstvom.
Skrivene istine i lažne nade
šibaju po meni, dok lepljivim
jezikom pucketaju oko mene
kao korbači poslednjeg suda.
Vulkanska prašina posipa me
osmehom sećanja i ja bežim,
iako znam da nikada neću
moći da zaboravim. . . . .

Zimovnik

~ Zgodno je. Sasvim praktično. I… naravno da govori o osobi. Prilično.
A šta?
~ Pa, to!
Koje to?
~ Pa, to!
Ih, kakva si. Koje to?
~ Aaa, pa, to!
Dobro. Misliš na kostime?
~ I na kostime. I na boje. I na brzinu i sposobnost prilagodjavanja.
Govoriš o kamufliranju?
~ I o tome. I još o nečemu.
Gluma?
~ Čista, ne patvorena, ovodnevna i zgodna.
Kao pretty woman?
~ Ne. kao Modest Musorgski.
Gde se njega seti?
~ Zbog brade. Žulja me i češe.
Zgodnije bi bilo da te masira.
~ Da, bilo bi. Mada, uživam u prepoznavanju.
Definišeš li?
~ Da.
Dijagnosticiraš?
~ Pokušavam. Ali, sam još uvek zbunjena.
Čime?
~ Lošom dikcijom i još lošijim kostimom.
Biće bolje. Možda je amaterizam na vlasti.
~ Čuj – vlasti! Moglo bi sa više slasti. Zbog rime.
Misliš – Dime?
~ Da je do Dime, znala bih Čime? Ovako, samo nagadjam.
Istina se ljulja. Ponekad previše visoko odleti. Možda se seti š – kada sidje.
~ Nek sidje. Samo da me zaobidje. Na ovaj dan.
Koji?
~ Pa, ovaj.
Koji ovaj?
~ Pa, ovaj. Baš taj.
I ti si slatka. Kao punjena, pekinška il’ neka druga patka. Misliš ovajsubotnji dan zime.
~ Oprosti, mila. Da! Ali… to je zbog klime.
Jeste. Toplo je ovih dana.
~ Izvini, jel to tebi curi rana od uzvičnika?
Curi, a klizi. Kao šajka. Sasvim neprilagodjena bajka. I vreme.
~ Onda zalepi. Ili je pusti da oslepi… dok ne Smisli šta će da radi.
Praviš se luda? Dosta je toga. Podhitno skupi slova i uradi šta se mora.
~ Heh. Ti znaš da hoću. Samo ih malo pred odlaganje slažem kako umem. I ne zapomažem.
Vidim. Baš si spretna. Slažeš do bola i sasvim glupo.
~ Tako je uvek. Al nema veze. Još koje slovo da uheklam i odoše… u zimovnik da čekaju drugo godišnje doba.
Prvo sledeće il neko treće?
~ Ne, ne. Možda to treće. Bilo je dosta za ovo vreme.

Vidim. Počela si da ih pakuješ. Eh, kao da se budj širi iz ćoška po zidu… Mogla bi stati, al’ znam da nećeššš…

Metamorfoza

Osluškujem
ukuse izvesnog
dok sa sebe
lagano otresam
sve navike
pečatirane:
case closed
Mirišem
muziku prirode
dok kao lutka
gonepteryx rhamni-a
strpljivo čekam
trenutak radjanja
pa da zaplešem
na tvom ramenu…

U parku

Sišla je iz autobusa. Nije joj bilo sve jedno što je propustila poslednji po redu vožnje, pa se sad vratila noćnim. Nikada nije volela da se igra sudbinom. A noći u ovom velegradu znaju da budu posebno nezgodne. I njen kraj! Toliko je dece bez interesovanja i obaveza i toliko "grupica" koje su se vrzmale po mračnim mestima izmedju zgrada.

Ubrzanim koracima uputila se u parkić kroz koji je morala proći da bi stigla do kuće. Osmeh joj nije silazio sa usana, mada je znala da bi morala biti ozbiljnija. Ipak, to zlatno odličje zračilo je iz sportske torbe i ona nije mogla da se oslobodi tog osećanja sreće. Napokon će majci dokazati da sva njena odricanja i rad nisu bili uzaludni.

Trgla se na zvižduk iza svojih ledja. Okrenula se. Nekoliko mladića njenog uzrasta približavalo joj se. Nisu delovali kao lopovi. Primetila je da se osećaju nadmoćno i da imaju želju da se još malo zabave pre nego što odu koznagde.

- Hej, stani!

- Jel ti treba pomoć?

- Da ti ponesemo torbu?

Sada su je već okružili, kao što čopor vukova okružuje svoj plen. Iz očiju im je izbijala glad. Glad za zabavom, za zadovoljavanjem sopstvene sujete, za rastom u grupi koja nije vredela više nego otirač ispred njenog stana.

Najhrabriji je uhvatio za torbu i počeo da je vuče.

~ Ostavite me na miru. Žurim kući!

- Kući?! Šta ćeš kući? Još je rano! nasmejali su se grohotom.

Ne. Nije osećala strah. Medalja u torbi davala joj je još veću snagu. Ali... nije smela da upotrebi svoje znanje. To je bilo zabranjeno. Nije po kodeksu. Verovala je da će ipak odustati ako uspe da im se otrgne i otrči do kuće. Bila je brza. Od njih brža - sigurno.

Onda je oniži praznoglavac izvadio nož.

- Samo malo da se poigramo, pa ćemo te pustiti.

~ Ja imam crni pojas! Pustite me.

Smeh je nadjačao njen glas. To ih je još više ohrabrilo. Nasrnuli su kao zveri! Jadne zveri koje snage imaju samo u grupi.

Još dvaput ih je upozorila. Nisu odstupali. Pomislila je na svog senseia*, a onda je počela. Usledio je čoku zuke**, djakuzuke***, ašai barai****, mavaši geri*****... Za svaki udarac verovala je da je poslednji, ali grupica" nije mogla da dozvoli da im jedna devojka ispraši tur. Nisu odustajali. Kao osice pokušavali su da je udare, da je obore. Izgledali su kao muve bez glave koje bezuspešno pokušavaju da slete. Uzalud. Dvojici je već uveliko liptala krv iz nosa, dok je praznoglavko vadio polomljen zub iz usta. Onda su se dali u beg.

Nije htela više da ih začikava, ali je znala da mora da pozove miliciju i ispriča sve šta se dogodilo. Sela je na obližnju klupicu, uzela mobilni telefon...

÷ Dobili ste službu devet dva. Molim sačekajte...

I sačekala je. I ispričala. I kući otišla da na zid okači zlatnu medalju.

* sensei - učitelj

** Choku zuki - udarac šakom prema napred

*** Gyaku zuki - udarac šakom u telo ili glavu

**** Ashi barai - tehnika "čišćenja" nogom

***** Mawashi geri - polukružni udarac nogom