Možda

U ljubavi -
možda je tako teška reč.
Izvezena nitima nade,
uramljena prahom
ništavnosti,
simetrično odzvanja
po obodima čežnje
i dodirima daljine.
A, opet kažem:
Možda to nije kiša.
Možda su to samo zvezde
koje padaju po meni.
Možda je to Mesec u noći,
grubo se igrajući sa mnom,
suzu od bola na trenutak
pustio, pa me skvasio.
A, opet pomislim:
Možda će svanuti nova noć,
Možda ćeš jednom meni doć
Možda ćemo ka vodi zajedno poć,
Možda…
Možda je tako teška reč!

 

Sreća…

Sreća je da se rodimo zdravi,
a još je veća sreća da kroz život idemo pravi.
I… da kad nešto i radimo -
znamo da to nikome neće naneti štetu i zlo.

Sreća je prava da steknemo prijatelja i da ga imamo za ceo život.

Sreća je da znamo da odmerimo svoje potrebe ali i svoje mogućnosti.

Sreća je da znamo kada da stavimo tačku.
Nekada je to potrebno uraditi i na pola recenice!

Nesreća je kada se ljudi ne razumeju i ta nesreća uvek izaziva poremećaje
i uvek je teško vratiti stvari na staro.

Nesreća je zlo i naopako.

Sreća je uvek nešto lepo.
Sreća je da tu sreću možeš da podeliš sa drugim.
sreća je…
sreća je…
sreća je…

Sreća je…
kada mi prvi
jutarnji zrak Sunca
obasja lice,
kad vidim ptice
kako lete
kad čujem pauka
kako plete
mrežu svoju.

Sreća je…
kada se Danica
i Mesec smeju,
kada pahulje
bele veju,
kada se kapi
kišne greju
o tela naša.

Sreća je…
kad me uz
sebe sviješ,
kada me pogledom
svojim miješ
kada sok mi
sa usana piješ
svu noć.

Sreća je…
zapravo, da
sam te srela,
da sam se,
nespretno,
u teb’ uplela,
i da sam te
nekako ~ zavolela.

Šah.:.pat ili mat ?

Mislim da je bio kraj leta. Našla sam se u sobi u kojoj je
sve bilo ispremeštano. Čitav nesklad razbacanih i ispreturanih
stvari i predmeta.
Pogled su mi privukle dve ogromne stolice od žada i stočić na
jednoj nozi izmedju njih. One… stajale su, u tišini, besprekorno,
gotovo savršeno poređane. Kroz pukotinu u zidu bile su obasjane
nestašnim zrakom sunca koji se probijao. Blistale su od lepote i
sklada, na tabli od 64 polja. Izgledalo je da se nikada pokrenuti neće.

Tišinu je prvi prekinuo konj od crnog turmalina, vrištećim,
zapomažućim njiskom iz pozadine, sasvim neočekivano. Crni nikada 
ne započinju prvi, zar ne? Nije po pravilu!
Kvarcna je kraljica lenjo, nezainteresovano, pogigla glavu, pomislivši
da će započeti još jedna, sasvim nefer igra, u kojoj nije želela da
učestvuje. Ponovo se skamenila.

Agresivnost crnih figura bila je očigledna. Konj je u pomoć
dozvao lovce, a odmah zatim i laku artiljeriju. Pešadija je samo
odvlačila pažnju, dok je ulogu konja preuzeo jedan od najlepših
šahovskih kraljeva -- ikada. Čudno je bilo i to što kraljice pored njega
nije ni bilo. Sve je radio sam iako se kretao sporo, i nečujno,
od polja do polja.

Probudila se kraljica od kvarca, povela vojsku svoju u boj… ali…
Slaba joj taktika bila. Sve pogubi i ostade sama, bez pešadije,
bez lovaca, bez svojih moćnih konja, bez kralja.

Sve je bilo bajkovito i neobično u ovoj igri. Da je Fišer fišerirao,
a Karpov karpovirao, ne bi ovakva završnica bila…

Na tabli već danima stoje skamenjeni kralj od crnog turmalina i
kraljica od fantom kvarca. Gledaju se. Ćute i… verovatno se ljute
jedno na drugo -- zbog mnogo čega! Ili čekaju jesen!

Samo se ja pitam, dok posmatram ovu igru, kako će da se završi… kao…
pat .:. mat ? ili možda remi ?

Mi ¿

Večno je proleće u meni sada
ko da sam opet tako mlada
šetamo ulicama najlepšeg grada
na mojoj kosi, ovlaš naslonjena, tvoja brada.

Na nebu, visoko, Mesec se smeši
gledaš me mazno i kažeš: Hajde, zapleši!
a ruka tvoja pantljike dreši
u meni ~ sve se kostreši.

Miluješ moje grudi i bedra
ja nežno ljubim tvoja nedra
i ova pesma bila bi vedra
da nema strasti što širi jedra.

Jutro je tiho. U zraku umor.
Biće da smo začeli tumor
proleća našeg.

PS Sad imam dilemu, pa da Vas pitam:)
Ko piše, zna, da dok ispisuje ili teče ko reka ili se mučiš do veka. A ja sam je ovako privela kraju, u dahu, ali kad je pročitah, nešto mi ovaj tumor izaziva graju u glavi, te zamolih sebe da da stihove poslednje promenim zarad milote. Eh, izadjem sama sebi u susret i napišem onda ovako:

Jutro je tiho. Umor u zraku.
Jos smo u onom noćašnjem mraku.
Dišemo skupa!

E, sad, kome se šta više svidja:)
A možete i da glasate putem SMS-a ovako:
Ukucate
predlog razmak 1 ili
predlog razmak 2
i pošaljete na
„#$%* vazi za sve mreže:-)))

Prva ljubav

Volim te u jutro,
dok pospanim prstima
pokušavam da zakopčam
dugmiće na košulji.

Volim te kad mi,
dok čekamo u redu
da udjemo u školu,
treptajem oka
poželiš dobar dan.

Volim te kad me
preko klupa
dozivaš mislima
da se okrenem
i tražiš pomoć.

A najviše te volim
na velikom odmoru,
kad u prolazu, baš na mene,
prospeš najlepši osmeh na svetu
i ovlaš me pomaziš po licu
mirisom kose tvoje…