Bol...

Bol me ne slabi.
Bol me jača
iako reže dušu i telo
snagom
samurajskog mača.

Ljubav me lomi
ona me kolje
ona me tera
da se ne osećam
bolje.
Jede iznutra
utrobu kida
jer svakim danom
mene skida
sve više.
A oko mene padaju kiše.
Pa mi je hladno
telo se ježi
uspon u duši sve je teži.
I onda padam
idem ka tome
da mi se sve snage slome…

Nek boli, onda,
jer to me jača
do snage i moći
samurajskog mača.

 

Čuo sam Slavuja……

Kad neko pomene pesmu slavuja sećanje me vrati  u detinjstvo. Sve najlepše vezano je, upravo, za taj deo mog života.

Tata, svestran, predan, moj! Pravi tata! Ljubitelj svega lepog, okupan dobrotom i ljubavlju, nabildovan snagom i voljom za životom.

Gotovo da ne postoji nešto što on nije čačnuo, proučio, čime se nije bavio ~ avio-modelar, violinista, radio-amater, slikar, učitelj… Tata!
Ali, sa prirodom je disao. Ribolivac, mačkar, golubar, čamdzija, splavar, avanturista…

Zime su nekada, čini mi se, bile drugačije. Dodju na vreme, zacrvene noseve i obraze, prekriju poljane snegom… Nekako u poznu jesen vec su se spremale mreže, čistili kavezi i unosili u kuću ~ kraj tople, krekaveso peći.. Sa prvim snegom izlazio je na livadu iza škole i tamo postavljao mreže, kamuflirajući ih suvim čičkom i travom i… Čekao je… strpljiv, kakav jeste ~ ptice.
Zima mi je mirisala na njih. Najviše smo čuvali stigliće. Kako znaju da budu dosadni u zoru, kad se jutro zimsko budi:-)))
Da! A gde je tu slavuj… Pa, peva! Ali sa kasetofonske trake. Ako niste znali – da znate – stiglića (posebno onog – retkog – šestoperca) mozete da naučite da peva kao slavuj.

Tata bi, prekrivajući kavez neprozirnom tkaninom, znao satima, danima, da im pušta nasnimljenu pesmu slavuja. Sve dok ne nauče! Evo – i sada je čujem i u duši mi lepo i toplo…

S prvim prolećnim suncem otvarala su se vrata kaveza stiglićima, sad već sa odlicnim znanjem jos jednog pticijeg poja.

Neke su...

Neke su besmrtnosti
konačne.
Utapaju se u
talasu
bez glasa,
bez žala,
gotovo srećne.
Neke su besmrtnosti
baš konačne.
Rane od plamena
spletene u kiku.
Nestale.
Rane od istine
plamenim perom
ikonopisane
rukom andjela.
Nestale.
Neke smrtnosti
još uvek u meni
vrište.
Veče. Miris mora
sa pučine.
Sutra što krade
prošle dane.
Život bez konca.
Vreo san.
Još ne napisan.

 

Oktobar

- Šta radiš?
~ Što pitaš?
- Reci!
~ Da ti kažem?
- Da!
~ Traje već neko vreme.
Jesen. I ovaj oktobar.
Počela je sezona. Kišna.
Ne ljuti me. Jer.
Pronašla sam način
da je pobedim. Sad
šljapkam po njenim
baricama, dok se kapima
pogledom nadam. I!
Ne radim ništa drugo.
- Samo toliko???
~ Ah, da!
I volim tebe!
- Bez nekog posebnog
razloga?
~ Da. Onako. Sveukupno.
- Široko i veliko?
~ Da. Široko i veliko?
- Kao Ništa?
~ Da. Kao Ništa…

Koje je sve!

Nikada

Osetila sam
miris tvog
pogleda.
Zastala sam!
Pogledala sam!
Vulkanski krater
prosipao je lavu
po gazištima
naših osmeha i
žuljao tanane
vibracije
glasnih žica
u otkucajima
vremena
koje se kao
pečat
lepilo po
nama – večitim
putnicima u
potrazi za
onim što
doći neće
nikada