"Najviše pamtimo ono što se nikada nije dogodilo." K.R.Safon

петак, 30. децембар 2011.

Deda Mraze, gdi si ¿



Mislila sam da će biti jedno od uobičajenih jutara, ali nije.
Probudio se i prvo što je rekao bilo je:

- Da li ti veruješ da postoji Deda Mraz?

~ Naravno da postoji. -- kažem odlučno.

- Mama, očekujem da mi kažeš istinu. Ja znam da ne postoji. Samo
me zanima zašto me lažete?

Zamislim se, dobro ga pogledam i… shvatim. Rešio je da od
mene čuje ono što je sam, a tako mali, već znao sigurno.

~ Kako ne postoji? počnem da izvrdavam. Slatko mi.

- Lepo. Ne postoji.

~ A pisma što mu pišeš svake godine i pokloni koje ostavlja
pod jelkom, šta sa tim?

Smeje se grleno i iskreno.

- Pa te poklone vi stavljate svake godine pod jelku. Video sam.

~ Kako si mogao da vidiš, kada Deda Mraz dolazi u ponoć, a ti tada
uveliko spavaš?

- Ne spavam. Svake godine se samo pravim. Video sam tebe kako
nameštaš paketić ispod jelke, jogunasto će.
- A jel se sećaš kad sam one godine tražio mnogo, mnogo poklona?

Rekli ste da to tako ne može zato što niste imali dovoljno novca
da mi sve kupite.

~ Nije zato, naravno. Deda Mraz treba da odnese poklone svoj deci
na svetu a tvoje želje bile su neskromne. Hteo si čitavu dečju
robnu kuću -- smejem se.

I on se smeje. Gleda me ispod oka i verovatno se pita koliko dugo ću
još odolevati dok ne priznam.

Sad me već hvata tuga. Ja sam dugo verovala u tu, za mene, najlepšu
bajku -- Deda Mraza, a on, sa svojih šest godina, više ne. Vidim da je NE! Imam dilemu: da li da nastavim sa igrom ili da prekinem. On je bitku već dobio, osećam to.

- Možeš da misliš šta hoceš. Samo da znaš: Deda Mraz ne postoji i
gotovo. Znaš… i ona moja nastavnica engleskog pojma nema. I ona veruje
da on postoji. Svašta!!! Čudi se, šuškajuci (pa… nedostaje nam
podosta zuba u ustima:) i odlazi. Shvatio je, valjda, da mu neću reći
ono što očekuje.


Ja sam još uvek zbunjena. Znam da sam pogrešila, ali ispraviću grešku. Možda još ove Nove godine. Samo… kako??? Ja još uvek verujem u njega:)))

A Vi?

Verujete li Vi u Deda Mraza?

I… Šta biste voleli da Vam ove, 2012-te, pod jelku stavi?





PS A ja Vam od srca želim, pre svega, zdravlja i ljubavi i da Vam se ostvari makar jedan zaboravljeni san:)

понедељак, 26. децембар 2011.

* * *

Glagoljam
Bogobojažljivo
Kazujem
Malorazumljivo
Pričam
Strahopoštujući
svako svoje Ja
sto puzi kroz mene
žmureći najviše
pred onom koja jesam
plašeći se da je
snenu ne razbolim
vrtlozima onih drugih
ratobornih i grlenih
što urlaju za sutra i
gnječe ono malo sreće
sto je imala juče…..




уторак, 13. децембар 2011.

Iza maske – lice


Mrak je već odavno prekrio grad. U Ulici Norilmor, u prizemlju stare zgrade, još uvek je gorelo svetlo. Od kako je ovde otvorila ordinaciju za psihoterapiju, morala je da radi mnogo više da bi pokrila troškove. Sreća je da joj je reputacija bila na zavidnom nivou, pa nije morala da brine da li će imati dovoljno pacijenata.
Svetlana je odložila naočare i protrljala slepoočnice. Bila je umorna. Petak je i njeni prijatelji se već uveliko zabavljaju u nekoj kafani, a ona još uvek radi. Izašla je na prijemno odeljenje.

- Ana, kasno je i možete ići. Valentinu ću sačekati sama.

Valentina je bila neobična žena. Na tretman je dolazila uvek poslednja i uvek po noći. Takav je bio dogovor, kada je, po preporuci njenog dobrog kolege, primila nju kao pacijenta.


Došla je kao i obično. Odevena u prelepu stiliozovanu bauta venecijansku masku. Da li zbog boja ili zbog onoga što je nosila u sebi, sa sobom je uvek donosila miris proleća. Svetlani nije bilo jasno zbog čega je uopšte dolazila. Imala je svu potrebnu vedrinu i životnu radost. Potpouna suprotnost njoj. Posebno ovih dana kada joj se činilo da se ceo svet urotio protiv nje. Ipak, volela je ove razgovore sa njom. Delovali su umirujuće na njene emocije. Gotovo da je i sama bila na terapiji. Vraćala joj je vedrinu i životni elan. Poslovno, Svetlana je odavno našla svoje mesto, ali privatan život pretvorio joj se u dosadu iz koje nije imala ključ za izlazak. U Valentini je videla svoju mogućnost. Hvatala se za slamku, a to nije bilo dobro.

- Valentina, sedite. Kako ste danas?

~ Sasvim dobro. Razmišljala sam da Vam otkažem, ali sam se u poslednjem trenutku predomislila. Ipak, zaslužujete da ova maska bude skinuta.

Svetlana se u trenutku uplašila.Nije želela da joj vidi lice. Ne posle ovih par nedelja razgovora. Zašto joj je to bilo bitno. I čemu? Ali nije imala mogućnosti da se suprotstavi.
Valentina je krenula rukom lagano, a zatim naglo povukla masku. Svetlana je zanemela u trenutku. Kao da je stala pred ogledalo. Videla je sebe sa svojih dvadesetpet, sa osmehom na licu i sjajem u očima…
Ispustila je naočare na pod. Staklo se razbilo na hiljade komadića… Mahinalno je počela da ih skuplja. Delovala je smotano u tom trenutku. Podigla je pogled ka stolici na kojoj je sedela Valentina. Nje nigde nije bilo. Pogledala je ka ogedalu na zidu. Čula je glas i videla sebe i lice koje je ostalo iza maske…


недеља, 11. децембар 2011.

Maske



Znam! Obećala sam! 
I stoji kao knedla u grlu zbog vremena koje prolazi, a iz mene ne izlazi - obećano!
Počelo je - ovako, a završilo se ovako!

Iznenadjena sam, ali i veoma obradovana, jer je taj pijedestal, na koji me je Exxx postavio, značio da ću dobiti ono što sam poželela:)


Par razmenjenih e-mailova, par razgovora telefonom i ja sam dogovorenog dana jedva čekala da se spustim do autobuske stanice i dočekam taj dugoočekivani autobus:)
Prvo što mi je privuklo pažnju bila je kesa:) Lepa, ukrasna, sa pozdravima iz njegovog mesta:) Čuvam je kao uspomenu, naravno! Htela sam da je otvorim odmah, ali je bila ureno zalepljena selotejpom:))) Bilo mi je žao da je oštetim pa sam ipak morala da sačekam dok ne dodjem u posed negog oštrog skalpela i uredno je otvorim.


Nežno ljubačasti papir virio je iz knjige. Pismo:) Fantastično pismo podrške meni i još nekoliko naznaka o... Zaista pažljivo. Toplo i ljudski. Dirnulo me je. Već sam ti rekla, ali evo prilike da ti i javno kažem: Hvala Ti, Exxxe, od srca!!!


hm...


Nisam ja neki pasionirani čitalac. Ali, volim da čitam.
Esejista sam još manje. Ali uvek imam neko mišljenje o onome što pročitam. Koliko sam spretna da to što mislim usložim da bude - nisam sigurna. Odmah sam se setila Valentininog postaSmem li se usuditi da počnem? Moram! - rekoh sebi - Obećala si!

Demo(n)kratiju sam odmah uzela u ruke! Da li zbog Dalija na koricama ili zbog neobičnog mirisa koji je imala... odmah smo se pronašle - nas dve.
Petnaest kratkih priča - otetih iz života glavnog junaka. Njegovog ili bilo koga od nas ko još uvek ima želju za dobrim i za razumevanjem istog. On nas vešto vodi do toga. U njegovim pričama ne postoji dilema. On donosi sud koji je pravi i jasno kazan. Izgovoren je na glas i vi ga možete prihvatiti kao takvog ili mu se nasmejati u brk. Rekla bih - jedino kiselo... jer kiselo je voće koje ne možemo uzbrati!
A teme su razne... od običnih, dnevno-političih i verskih, preko onih tananih pitanja koja se radjaju u piscu o nastanku sopstvenog dela, do onih svevremenskih o religiji, ljubavi... i na kraju slobodi koju on nikako ne vidi u toj demonski obojenoj demokratiji koju nam serviraju na zlatnom tanjiru.
Razmišljanja njegova su mi bliska. Njegove poruke su i moje poruke. Na trenutke sam imala utisak da sam ih i sama nekad pisala po kori sopstvenog velikog mozga (pod pretpostavkom da ga imam:))) .

Ne mogu reći da je ova knjiga ona koja će postati bestseler. Ne mogu reći ni da nema potrebe za korekcijom ( i sam autor mi je u više navrata npominjao da je delo nastalo davno i da sam, sa ove distance vidi da su neke stvari mogle i malko drugačije). Ne mogu ni usporedjivati ovo delo sa nekim doajenima svetske literature.

Ono što mogu jeste da Vam je toplo preporučim (mada nisam sigurna kako ćete do nje doći:) a u tom smislu da poručim autoru da podhitno počne da razmišlja o drugom izdanju (što svakako podrazumeva i taj mali napor da se neke stvari još malo doteraju:)

Heh! Ovo je baš simpatično. S obzirom da sam obe autorove knjige nosala sa sobom, moje malo čudo (8godina) je odlučilo da čita eXtra nemirce dok sam se ja družila sa drugom knjigom. Ni sama ne znam koliko sam ga puta čula da se onako najiskrenije, grleno i dečje slatko nasmeje, i koliko je, sve vreme čitanja, imao osmeh na licu da mi je bilo žao što nisam uzela prvo tu knjigu   da čitam:)
Exxxe! Sjajna knjiga!!! Sjajna ideja!!! Svaka Ti čast na njoj!!!
Štivo za svako dete. Fantastične rime. Lakoća kojom se poigravaš rečima koje kao reka teku lagano, a ipak tako sigurno! Tvoja deca će imati jednu jedinstvenu uspomenu na svoje odrastanje, a... hvala što si i mom priuštio zadovoljstvo koje je bilo tako očigledno.
To da sam i ja uživala čitajući je - ne moram posebno da naglašavam! računam da se to već nekako nazire iz onoga što rekoh!!!

PS Posebnu zahvalnost još jednom bih izrazila organizatoru konkursa, blogokolegi Exxu, ali i svim učesnicima konkursa. Moju priču objaviću na mom blogu, a priče i pesme dugih pogledajte ovde:



Pozdrav do nekog novog druženja... uz muziku, naravno:)))







четвртак, 08. децембар 2011.

Tvoje sam...




Tvoj sam!
Mak crveni
u zrelom žitu.
Tvoj sam!
Vilin konjic
u blatnjavom ritu.
Tvoj sam!
Željeni zarez
na kraju pesme.
Tvoj sam!
Trag u duši
koji se ne sme.
Tvoje sam!
Rame za predah.
Osmeh i sevdah.
I trn i čičak!
I mrtav piksel
na ekranu života.
Kad se zacrni
da me se setiš,
da mi poletiš
i ruke pružiš
da te vidam
od boli mnogih.
Da te izlečim
melemom svojim
i snagu novu ti
pružim da možeš
da produžiš
do nove zore
koja se budi.


недеља, 04. децембар 2011.

Mideja

Nisu godine važne. Važan je put ~ kroz vreme.
Nekad u trenutku istinu spoznamo, a nekad milioni
godina dovoljni nisu. Nekad su bitne neke
druge ~
vremenske prilike: sneg, kiša, sunce
ili duga.
Ja često iza duge boravim…

 Rekla mi je:

Uzmi kap vode i okreni je prema Suncu.
Videćeš istinu.


Ne znam kako sam se u Prvobitnoj Zemlji našla.
Mozža me san ophrvao, pa me poneo. Znam samo da
sam morala i da sam silnu želju imala da
Cvet Vatre pronadjem, da ga dešifrujem, da svako
Seme Mudrosti spoznam, pa da sve misterije svemira
i života otkrijem.
Bedan je čovek u svoj želji.

I lutala sam tom planetom Zmajeva moćnih i nju
sam srela.

Mideja ~ joj ime. Najmudrija i najjača, sa plamenom
tako beskrajnim i jakim, da bi i tamu u svemiru mogla
da ugasi. A Cvet Vatre negovala je, zalivala i
čuvala od onog koji je greškom, jedno seme Mudrosti,
što vlast izrodi, pojeo i… zastranio.

Sve me je pitala nežno ~ i ko sam i odakle sam
stigla, i sta želim ~ mada je znala sve i bez mene.
A ja sam pričala, pričala, pričala…
Sve je shvatila. Jenim dahom vrelim, dahom nje same,
koja dobrotu i vrlinu nosi me ovila (ja sam u ternu
na Cvet Vatre zaboravila)…
I…

Rekla mi je:
Uzmi kap vode i okreni je prema Suncu.
Videćeš istinu.


Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...