"Najviše pamtimo ono što se nikada nije dogodilo." K.R.Safon

субота, 26. новембар 2011.

* * *


Samo na korak
od zaborava,
krišom od sebe,
uvlačim se u reči
koje raznosi vetar,
koje ubija vreme,
koje razlaže daljina.
Prokletstvo večnosti
tera me da ih sakupljam
tumarajući prostranstvom.
Skrivene istine i lažne nade
šibaju po meni, dok lepljivim
jezikom pucketaju oko mene
kao korbači poslednjeg suda.
Vulkanska prašina posipa me
osmehom sećanja i ja bežim,
iako znam da nikada neću
moći da zaboravim. . . . .




уторак, 22. новембар 2011.

Zimovnik

~ Zgodno je. Sasvim praktično. I… naravno da govori o osobi. Prilično.
A šta?
~ Pa, to!
Koje to?
~ Pa, to!
Ih, kakva si. Koje to?
~ Aaa, pa, to!
Dobro. Misliš na kostime?
~ I na kostime. I na boje. I na brzinu i sposobnost prilagodjavanja.
Govoriš o kamufliranju?
~ I o tome. I još o nečemu.
Gluma?
~ Čista, ne patvorena, ovodnevna i zgodna.
Kao pretty woman?
~ Ne. kao Modest Musorgski.
Gde se njega seti?
~ Zbog brade. Žulja me i češe.
Zgodnije bi bilo da te masira.
~ Da, bilo bi. Mada, uživam u prepoznavanju.
Definišeš li?
~ Da.
Dijagnosticiraš?
~ Pokušavam. Ali, sam još uvek zbunjena.
Čime?
~ Lošom dikcijom i još lošijim kostimom.
Biće bolje. Možda je amaterizam na vlasti.
~ Čuj – vlasti! Moglo bi sa više slasti. Zbog rime.
Misliš – Dime?
~ Da je do Dime, znala bih Čime? Ovako, samo nagadjam.
Istina se ljulja. Ponekad previše visoko odleti. Možda se seti š – kada sidje.
~ Nek sidje. Samo da me zaobidje. Na ovaj dan.
Koji?
~ Pa, ovaj.
Koji ovaj?
~ Pa, ovaj. Baš taj.
I ti si slatka. Kao punjena, pekinška il’ neka druga patka. Misliš ovajsubotnji dan zime.
~ Oprosti, mila. Da! Ali… to je zbog klime.
Jeste. Toplo je ovih dana.
~ Izvini, jel to tebi curi rana od uzvičnika?
Curi, a klizi. Kao šajka. Sasvim neprilagodjena bajka. I vreme.
~ Onda zalepi. Ili je pusti da oslepi… dok ne Smisli šta će da radi.
Praviš se luda? Dosta je toga. Podhitno skupi slova i uradi šta se mora.
~ Heh. Ti znaš da hoću. Samo ih malo pred odlaganje slažem kako umem. I ne zapomažem.
Vidim. Baš si spretna. Slažeš do bola i sasvim glupo.
~ Tako je uvek. Al nema veze. Još koje slovo da uheklam i odoše… u zimovnik da čekaju drugo godišnje doba.
Prvo sledeće il neko treće?
~ Ne, ne. Možda to treće. Bilo je dosta za ovo vreme.



Vidim. Počela si da ih pakuješ. Eh, kao da se budj širi iz ćoška po zidu… Mogla bi stati, al’ znam da nećeššš…

понедељак, 14. новембар 2011.

Metamorfoza



Osluškujem
ukuse izvesnog
dok sa sebe
lagano otresam
sve navike
pečatirane:
case closed
Mirišem
muziku prirode
dok kao lutka
gonepteryx rhamni-a
strpljivo čekam
trenutak radjanja
pa da zaplešem
na tvom ramenu…


недеља, 13. новембар 2011.

U parku



Sišla je iz autobusa. Nije joj bilo sve jedno što je propustila poslednji po redu vožnje, pa se sad vratila noćnim. Nikada nije volela da se igra sudbinom. A noći u ovom velegradu znaju da budu posebno nezgodne. I njen kraj! Toliko je dece bez interesovanja i obaveza i toliko "grupica" koje su se vrzmale po mračnim mestima izmedju zgrada.

Ubrzanim koracima uputila se u parkić kroz koji je morala proći da bi stigla do kuće. Osmeh joj nije silazio sa usana, mada je znala da bi morala biti ozbiljnija. Ipak, to zlatno odličje zračilo je iz sportske torbe i ona nije mogla da se oslobodi tog osećanja sreće. Napokon će majci dokazati da sva njena odricanja i rad nisu bili uzaludni.

Trgla se na zvižduk iza svojih ledja. Okrenula se. Nekoliko mladića njenog uzrasta približavalo joj se. Nisu delovali kao lopovi. Primetila je da se osećaju nadmoćno i da imaju želju da se još malo zabave pre nego što odu koznagde.

- Hej, stani!

- Jel ti treba pomoć?

- Da ti ponesemo torbu?

Sada su je već okružili, kao što čopor vukova okružuje svoj plen. Iz očiju im je izbijala glad. Glad za zabavom, za zadovoljavanjem sopstvene sujete, za rastom u grupi koja nije vredela više nego otirač ispred njenog stana.

Najhrabriji je uhvatio za torbu i počeo da je vuče.

~ Ostavite me na miru. Žurim kući!

- Kući?! Šta ćeš kući? Još je rano! nasmejali su se grohotom.

Ne. Nije osećala strah. Medalja u torbi davala joj je još veću snagu. Ali... nije smela da upotrebi svoje znanje. To je bilo zabranjeno. Nije po kodeksu. Verovala je da će ipak odustati ako uspe da im se otrgne i otrči do kuće. Bila je brza. Od njih brža - sigurno.

Onda je oniži praznoglavac izvadio nož.

- Samo malo da se poigramo, pa ćemo te pustiti.

~ Ja imam crni pojas! Pustite me.

Smeh je nadjačao njen glas. To ih je još više ohrabrilo. Nasrnuli su kao zveri! Jadne zveri koje snage imaju samo u grupi.

Još dvaput ih je upozorila. Nisu odstupali. Pomislila je na svog senseia*, a onda je počela. Usledio je čoku zuke**, djakuzuke***, ašai barai****, mavaši geri*****... Za svaki udarac verovala je da je poslednji, ali grupica" nije mogla da dozvoli da im jedna devojka ispraši tur. Nisu odustajali. Kao osice pokušavali su da je udare, da je obore. Izgledali su kao muve bez glave koje bezuspešno pokušavaju da slete. Uzalud. Dvojici je već uveliko liptala krv iz nosa, dok je praznoglavko vadio polomljen zub iz usta. Onda su se dali u beg.

Nije htela više da ih začikava, ali je znala da mora da pozove miliciju i ispriča sve šta se dogodilo. Sela je na obližnju klupicu, uzela mobilni telefon...

÷ Dobili ste službu devet dva. Molim sačekajte...

I sačekala je. I ispričala. I kući otišla da na zid okači zlatnu medalju.



* sensei - učitelj

** Choku zuki - udarac šakom prema napred

*** Gyaku zuki - udarac šakom u telo ili glavu

**** Ashi barai - tehnika "čišćenja" nogom

***** Mawashi geri - polukružni udarac nogom




петак, 11. новембар 2011.

Zid

„Zid je grafitu najbolji drug“

Ti nisi običan.
Ne!
Često nisi ni logičan.
Ne!

Uglavnom si neponovljiv.
Da!
Za mene neodoljiv.
Da!

Jer,
Kao da si živ.
Rasteš.
Kao da si div.
Bujaš.
Kao da si val.
Talasaš.

Nikada nisi siv.
Mada si nekada kriv.
Za osmeh što mi na lice izmamiš.
Za radost kojom moju dušu nahraniš.

Pratim kako te grade.
I čitam kao vesele balade.
Ponekad i njih vidim kako rade.
Vredne, kao udarne brigade.
I boje – cigle tvoje.

Menjaju ti odelo i lice.
(Neki bi rekli iz čiste dokolice.)
Dajući ti sebe na dlanu.
Pa u te poruke stanu
I
Političke parole jarke
I
Ljubavi nesrećne, a žarke
I
Neka šala sto posle kruži kao vic.

Heh!
Stvarno mi značiš.
Zidu iz grada.
Baš ti.
Tako si fit.
Dodje mi da i ja
na tebe isprskam
neki grafit.



PS Grafiti su čudo. Izdvajam neke zanimljive:

Da li je tačno da se mrak širi brzinom svetlosti?

Noć je bila toliko lepa da se jutro pojavilo iz čiste ljubomore!

Sat mi kasni, vaga pokazuje više, a ogledalo mi uopšte ne radi.

Bolje sex u pustinji nego pesak u krevetu.

Svako zašto ima svoje… JEBI GA!

Ako vam ide suviše lako, pogledajte bolje. Možda vam ide nizbrdo.

Nikad te neću zaboraviti, samo idi!
 

понедељак, 07. новембар 2011.

Dilema

Noć je već odavno zjapila kroz otvoren prozor njenog stana. Vesna nije mogla
da spava. Najpre se bezuspešno prevrtala po krevetu, a onda je odlučila da ne
muči više sebe, pa je ustala.
Sela je na sofu u dnevnoj sobi, upalila TV i bezvoljno vrtela kanale. Ništa nije
moglo da joj zadrži pažnju. Ugasila ga je. Po glavi je premotavala sinoćnu
sedeljku, uobičajeno veselu i iznad svega dosadnu, s obzirom da je već toliko
puta po istom scenariju izvedena. Volela je ona svoje prijatelje i dečka, naravno!
ali joj je trebalo malo svežeg zraka i novih životnih impulsa. Ljutila se na samu
sebe. Pa mnogi bi uživali na njenom mestu. I ona je, ali ova noć je neuobičajeno
teška, bez izgleda za poboljšanje.
Otišla je po pivo, otpila par gutljaja i ponovo se vratila u krevet. Taman je san
postao zbilja kada je prenuo zvuk sa mobilnog telefona. Nije bio njen, već Markov.
- O, ne! Zaboravio je mobilni iza saksije sa cvećem.
Nije ni čudo, kad je otrčao za Valentinom, Majinom novom drugaricom sa posla
koja se odskora pojavila u društvu. Vesni nije smetalo. Toliko su već zajedno,
da mali flertovi koje je povremeno imao nisu zaokupljali njenu pažnju preterano.
Uzela je telefon u ruke. Gledala je nemo u ekran. Prsti su bili brži od razuma.

Otvorila je poruku. Bila je od Vali. Htela je samo da proveri da li važi dogovor za
sutrašnju popodnevnu kafu i da mu poželi lepe snove. Vesna se osmehnula,
pritisla reply, sa neočekivanom zlobom polako otkucala: ne! i ne uznemiravaj me nikada više! i poslala poruku.
Odmah je počela da se oseća loše. Dilema počela da je muči.Zašto je ovo uradila?
Šta joj je to trebalo? Čemu? Kome? Nije čak ni zrnce ljubomore osetila! Ponovo je
ustala. Minuti su lenjo koračali na zidnom satu. Deset minuta, dvadeset, pola sata...
Pauk u uglu sobe spavao je umotan u sopstvene niti. Sa ulice je dopirala tišina, a
u Vesninoj glavi kloparale su, jedna za drugom, prezir i dilema.
Prošlo je već sat vremena. Uzela je mobilni, otkucala poruku u kojoj se izvinjava
zbog male šale i objasnila joj da je Marko zaboravio telefon i da će mu ga sutra
ujutru dati. Odmah se osećala bolje, bez obzira što je znala da će jutro, možda,
promeniti sve!!!


четвртак, 03. новембар 2011.

Treće oko


- Singidunum! Singidunum! Singidunum!

Usne su mu se micale. Nesto je govorio. Otvorila je treće oko i zavukla mu se u san. Sad je jasno čula i videla  sve.
Utvrđeni grad bio tek sagrađen. Blistao je okupan sjajem dveju reka i jutrom koje se rađalo. Stražari su stajali gordo na svojim kulama. Zanatlije su kretale na posao. Miris uspesnog dana otvarao je žaluzine na prozorima, propuštajući neke ruke koje su vijorile kao zastave. Sve je disalo kao novo.
Samo je metro u gradu bio star i oronuo. On je sedeo u poslednjem vagonu. Odredjivao je  pavac kretanja. Ili se bar nadao da ga određuje. Verovao je da je on sam traser i da tačno zna gde će da stigne.  Iznad glave, kao ptice širokih krila, promicala su pitanja. Bilo ih je čitavo jato. Klimao je glavom, sa razumevanjem, svaki put kada bi pomislio da zna odgovor. Onda je dobio tik. Klimao je neprestalno, a pitanja su se rojila i rojila i…
Nije mogla da mu pomogne. Po krovu vagona videla je oklopljene konjanike. Stvarali su buku trčeći čas na jednu, čas na drugu stranu minijaturnog prostora. Mahao je rukom. Želeo je da ih se otarasi, kao muva u letnjoj kujni, kao pobesnelih pčela, kao…

- Singidunum! Singidunum! Singidunum!

Prislonila je
treće oko na njegovo čelo. Pomilovala ga je prašnjavim trepavicama i nežno ga pozvala da se probudi.


среда, 02. новембар 2011.

Virus



Eee:)
Da Vam ispričam moj slučaj
kad me – to! uvati virus.

Kaže mi:
- Aj se ljubimo malko. Al’ naako, sa jezikom.
~ Ne može. Vidiš da sam virulentna.

Pa se dosetim. Pridjem mu uz lice.Stisnem usne jaako i
onda ga ljubim, ljubim, ljubim… kao sto se anuiti ljube.
A on – namrgodi se od ljubomore.

- I sad, taj virus, može da bude u tebi svuda, a ja ne mogu ni malko.

I krene da me gleda, ljubomorno, po celom telu i da baje, sebi u bradu:

- Kuš viruse, beži viruse, pis virusssseee

Dok me ne pogleda u oči. Ljubomorno, naravno.
A ja, kao ja. Zažmurim i…
pustim ga… da me ljubi.
Onako. Engleskiii.

- Nije engleski, bleso! Francuski! Tako se kaže.

~ Drobro. Kako god. Znam da je neka silna evropejska zemlja, jer od tog silnog poljupca mene virus odma pusti!



René Magritte - Lovers



уторак, 01. новембар 2011.

Sumnja


Skepticizam nikako nije bolest. Naprotiv. To je tek glas
razuma, koji nas vodi u akciju. Kako reče filosof:
„Samo je sama sumnja izvesna, jer sumnjati znači misliti,
a misliti biti.“


I… zato,
svako jutro
kad stanem
pred ogledalo
i vidim zvezdice
u mom oku,
ja sumnjam.
Kad osetim
tvoj pogled
na mom boku,
ja sumnjam.
A kad sam
u kružnom toku
sumnja je najjača,
jer znam da
perpetuum mobile
još uvek ne postoji.



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...