"Najviše pamtimo ono što se nikada nije dogodilo." K.R.Safon

петак, 30. септембар 2011.

Lj



LJ - kao dodir naših šapata
.. - kao miris dugih pogleda
.. - kao ukus zrele borovnice

LJ - kao dodir skazaljki na satu
.. - kao miris kose plave na vratu
.. - kao ukus kiše ispod kišobrana

LJ - kao nestašni mir
.. - kao nesabrani zbir
.. - kao vešto upleten životni šnir


четвртак, 29. септембар 2011.

Belutak

Rasplela se
oko belutka
voda moravska.
Bezobrazno ga
vaja virovima.
Prevrće, obli.
Vodi niz vodu.
I u tom
beskrajnom,
upornom pohodu
čisti k’o pralja
dok ga valja.
I zri belutak.
I zri voda.
Milovani trepljama
stabala što nemo
čitaše njihovu igru
sa obale.

 

среда, 28. септембар 2011.

Special connection

I have many
troubles in
this world
and only one
very special
connection
whit you.

Kada dan
postane nevidljiv
od mraka
i kad pritiska
sa svih strana
tvoje mi oko
staklasto i duboko
osvetli pute.

You have many
troubles in
this world
and only one
very special
connection
whit me.

Kada se noć
hladnoćom ušunja
niz ledja tvoja
i kada ledi
ruka ti moja
topla i blaga
na rame sleti
i ti poletiš.

We have many
troubles in
this world
and only one
very special
connection

just for us.


Kada svet
naglavačke stane
da hoda
naša nas ljubav
čvrsto drži
i mi stojimo jako
sa obe noge
negde izmedju
ovog života
i smrti koje nema.

 

уторак, 27. септембар 2011.

Tango

Spustilo se crno nebo
kao stakleno zvono
kao pečurka
kao san.

Splele se crne senke
kao dva u jednom
kao ljubav
kao mi.

Ispod crne, pamučne odeće
crnu čipkanu manžetnu
otkopčala je crvena nota.

Na udaljenosti
većoj od beskraja
naša tela postaju
tango.

понедељак, 26. септембар 2011.

недеља, 25. септембар 2011.

Hoćeš-nećeš...

Opet ti se razvezala pertla na patikama,
pa si nezgrapno, kako znaš ponekad, stao na levu
i pao. I kako sad opet, po hiljaditi put da
ustaneš? Možda je bolje valjati se malo u toj
prašini ~ kao dete ili jednostavno zaspati tu.
Ma…

~ Daš ruku!
~Neću!
~ Hoćeš!
~Neću!
~ Hoćeš!
~Hoću!
~ E, nećeš!
~Hoooćuuu, bre!!!

A od njihovog smeha,
vasiona je na trenutak zastala.


 

субота, 24. септембар 2011.

Gde si sad...

Gde si sad,
da me preko bola preneseš?
Bosonoga sam
po užarenom kamenju hodala
i sad ne mogu da ustanem.

Gde si sad,
da mi tabane ljubiš?
Povredila sam se, pa bih
da prodje ovaj
bol što peče i krvari.

Gde si sad,
da me za ruku uhvatiš
pa da za Alisom potrčimo
i da onda, kao Ludi Šeširdžija
svaki dan slavimo nerodjendan -
nas dvoje!

Gde si sad,
da me makar tačkom gadjaš,
pa da se u tu tačku pretvorim
sama,
da eksplodiram!
i da zelena livada,
što kraj reke sanja -
postanem.

 

петак, 23. септембар 2011.

Glad...

Sad znam!
Sigurna sam!
Srešćemo se!
Ali, ja ti neću
dati ni da jedeš
ni da piješ.
Dozvoliću ti,
dok se u tebi
glad javlja
i usne ti se suše,
da gledaš
kako se vetar
igra oko
mog tela,
kako me miluje
i kako se
uvlači u mene,
kako me kiša
lagano kvasi
i osmeh na
lice mami
i kako se parim,
a hladim
do kocke leda.
A ti, u agoniji,
bezličan,
razvlačićeš
se do mene
i ni prstom
me dotaći nećeš
jer umrećeš
tog trenutka
u meni.



четвртак, 22. септембар 2011.

Sećaš li se...

~Sećaš li se kako smo bosi trčali po
pesku dok nas je svetlost zvezdane noći
obasjavala?

~ Sećam se.

~Jel ti bilo lepo?

~ Jeste.

~Sećaš li se kako smo prste preplitali
i u oči se gledali duuugo, dok je kiša
pljuštala u nama?

~ Sećam se.

~Jel ti bilo lepo?

~ Prelepo.

~Sećaš li se dana kada se rodila i kako
smo joj, blesavi od sreće, pevali ~ našoj
princezi?

~ Sećam se.

~Jel ti bilo lepo?

~ Najlepše.

~Pa, što me onda budiš iz našeg sna???


среда, 21. септембар 2011.

"Ona"

Tu negde, po obodima Sava-male…
Sedi u podrumu, u sobi skladno uredjenoj za posao.
Stari prozori luftaši zamenjeni su novim, plastičnim.
Da se vidi. Ona.
Ne poznajem je. Tu je od skoro. Šuška se da radi

 „ono!“ – za pare.
Čuj?! Šuška?! Šta ima da se šuška. Sve je prepoznatljivo.
I stav i način i manir.
Telo joj skladno, zategnuto, ali mladalačka frizura i
jeftina šminka ne mogu da sakriju bore. I godine.
Često je pijana. Često je vidim kako u kola ulazi sa
čašom nekog teškog alkoholnog pića. Često ni ne želim
da je vidim. Mukamiježaomije. Ali…
Pre neki dan sela na moje stepeničice. Umorna. Donela sam
joj čašu vode, a kad je kretala, smogla sam snage da je
pitam:
~ Kako se zoveš?
- A kako želiš, dušo? odgovorila je pitanjem.
Odmahnula sam rukom i ušla…







 

Bonaca

Obala i… ja

Mesec se spustio
na obližnju stenu
i udiše note
kojima more svira.
Spretno ih sakuplja
i razbacuje po nebu.
Kao fenjerčiće ih pali,
rasterujući tminu,
da osvetle put
jednom malom jedrenjaku
i jednoj velikoj tajni.
Pogled se razvlači
do daljine
i odbija o horizont,
napijajući me
lagodnom tišinom.

Bonaca u meni i oko mene
uspavljije buru
u kojoj sam,
samo sekund pre,
misli prevrtala.

четвртак, 15. септембар 2011.

Dažd

Rominja sprženi dan.
Ritmično otkapljuje.
Svlači svetlost i
navlači olovne kapke
na svoj izgubljeni pogled.
Južni vetar, hukom Vožda,
ubrzava korak oluje.
Zagonetno rasplamsava
receptore po koži.
Širimo ruke i
mrsimo misli.
Čuvstvujemo ukus dožda.
Umotavamo se u svaku kap
kao u roj poljubaca vlažnih
i, isparavamo! poput niti…
O, hoće li nas, bljesak munje,
namotati u klupko – kao jedno ?

 

среда, 14. септембар 2011.

~ ~ ~

O,koliko Te ljubim
 da pomisao da ću
jednom da Te izgubim
u meni okean tuge stvara
 i istog časa mogla bih
potoke suza da iz sebe izlijem,
 dah da zadržim, pa da se ubijem,
sebe o pod da bapnem, pa da se razbijem.

Sreća je, ipak,
 da Ti otkucaje srca čujem,
 da u njima još uvek stanujem,
 da tečem venama Tvojim
i da sa imenom mojim
na usnama svojim
 u san se uvlačiš ~ lako…
I tu, eto, postojim!

уторак, 13. септембар 2011.

Kaleidoskop

Žmirim na jedno oko.
Kroz kaleidoskop posmatram
tanana preklapanja
svetlosti i boje.
Pratim samo šare po ivicama...
Središte me rastužuje
 silinom jasnoće,
snagom konkretnosti,
 jačinom šturog,
gotovo sažetog
 u jednoj rečenici 
iskazanog -
 naravoučenija.
 Neću pouku.
 Neću jasno.
 Neću konkretno.
Ne više!
/jer ne bih da
 kvarim sećanje
na prošlost/
Volim izmaglicu
u kojoj se gube
 niti opkoračenih boja
dok svetlost talaasa,
 pokušavajući
da kroz zenicu
pronadje put
u dubinu.
Dozvoljavam
na trenutak
da se razlije
da se pomeša
dubina sa jezgrom
da bi se istina
skrila u mnoštvu.
Tada zažmurim
na oba oka i...
zaboli me
taj mrak
svuda.

понедељак, 12. септембар 2011.

San...

U čudnu priču
pretvorio se san.
Bele utvare
zamenile dan -- za noć
i kažu mi
da trebam poć’ -- tebi.
Ali ja ne bih!
Jer me boliš!
U izmaglici ledene noći
vidim ruke tvoje
kojima moliš
i neobično zvučiš
dok vičeš
kako me voliš.
Ja -- pena!
Glas Kerbera zavija
u tami i mami me
da se opustim,
da tebi pridjem.
I ja silazim
laganim hodom
da predjem reku.
Suze u oku
već me peku,
vetrovi jaki
telo mi seku,
a misli skaču
po glavi praznoj
i bubnje.
Umorna sidjem.
Tebe, zaobidjem.
U strahu!
Odjednom… svetlost!
Letina voda mene kvasi
Pogledam krišom
gore ka nebu
i vidim Eju
kako obliva
rumenom bojom
nebo i rudi
zora nova
ka kojoj krećem.
I tu se budim!


недеља, 11. септембар 2011.

Skadarlija

Još vlažna je kaldrma od letnjeg pljuska.
Na starom, drvenom čiviluku, zadovoljno
ruke trljaju tri lovačka šešira. Preko puta 

dva jelena kopitama po zemlji riju,
spremajući se da rogove ukrste. U blizini
čuje se zvuk tambure, a dva bela goluba,
golub i golubica, kljunovima, po perju,
jedan drugom pesmu ispisuju.
Eh, da mi je Djuru da sretnem, da iz zlatnog
bokala vino crno u čašu nalijemo i da
Mili još 
jednom nazdravimo. Ima dana… biće…



 

субота, 10. септембар 2011.

Beg a?

Nekom je dovoljan samo jedan zrak sunca da istraje i izdrži sve.
Da pokloni sve. Da sebe da. Drugima ni sva svetlost njegova i
toplota nisu dovoljni. Možda nauče kako bi trebalo, ali u stvarnosti? 

Koliko malo treba da otvorimo vrata i da pružimo ruku. A kao da je 
baš taj mali napor teži od zidanja Tadž Mahala.


Ranjiva. Ranjena. Izranjavljena.

Onda je došlo vreme da se pobegne. I bežala je. Kao sumanuta.
Ipak, stalno su je stizali. Dodirivali. Pogledom vredjali.

Udubljenje izmedju dva zida izgledalo je sasvim dovoljno da se
sakrije. Barem od pogleda. Jedini problem bio je kako se zaštititi
od palacajućih jezika kojim su i dalje bičevali. Svuda po telu.

Srce je ubrzano kucalo. Razum je gubio kontrolu. Tražila je izlaz.
Moguće rešenje. Dobijala je samo gomilu nepovezanih misli koje 

su imale slab domet. Niko se na njih nije obazirao. Ni ona sama.
Počela je da čeprka po zidu. Da ga jede. Da zida u sebi.
To je rešenje! Sazidati onaj u sebi. Ali nikako bez vrata. Jer,
nikada ne znaš ko ti na njih može pokucati: ))) 

петак, 09. септембар 2011.

Zeleno...



Koliko zelenih,
nesazrelih reči
ostavljamo
iza nas?
i koliko zelenih,
nedozrelih snova
ostaje u nama?
dok
zelenim poljima
zeleni vetar
kotrlja
još jednu
zelenu tokatu
ka zelenom horizontu!



четвртак, 08. септембар 2011.

Verujem... Ne verujem...

Verujem da je odmrzavanje smrznutog tela
 moguće i na velikoj udaljenosti od izvora toplote.

 Verujem u beskonačnu snagu misli.

Verujem u snove.

Verujem u slatke laži kraljevske kobre,
 dok, palacajući jezikom,
 pokušava da me ujede
pravo za srce.
 


Ne verujem da će ljudi u današnjem vremenu
 živevši promeniti svet na bolje.

 Ne verujem da je istina svima važna.

Ne verujem u sutra...

jer...

This is a moment
Of belief
This is a moment
Made of dreams
.............................
Tomorrow may be gone  

 Ne verujem ni da je kraj...

 Još?






среда, 07. септембар 2011.

Renoviranje

Hajde da renoviramo.
Da ormane u nove
kapute okačimo,
a fijoke na
očne kapke
izvezemo -
ratanom.
Police od
poljskog cveća
postavićemo
na uši,
dok se zid
zaboravljenih
snova u duši
svakako ruši.
Onda ćemo se
odenuti
samoniklim
ofingerima
koje ćemo
ukrasiti
šljokicama
sa donjeg veša
i leći u krevet
da u pomrčini
renoviranih tela
biramo boju
lepršavog vela
kojim ćemo se
pokrivati
u jutra vrela.



уторак, 06. септембар 2011.

Don't Cry

Da me sad vidiš
sigurno bi mi rekao:
Nemoj da plačeš?
a ja bih ti
uz najlepši osmeh
rekla da to
nisu suze
već kiša
koja se sliva
niz moje lice
jer drugog
puta nema.
A ti nevidljiv
iz daljine
pitaš me ko sam
a znaš i sam:
da sam pena,
izmaglica,
maslačak,
vreteno!
i preporučujem se
prošlosti, za koju,
čak ni u najnajludjim
snovima nemoj da pitaš!
jer ćeš se naći na pogrešnom putu.



понедељак, 05. септембар 2011.

Dunave...

Dunave,
Ti rajska reko,
ako jednim
treptajem koraka
uronim međ’ tvoje obale
hoćeš li me na tren
do edenskog vrta
odvesti,
da uzberem samo
jednu, rumenu
i sočnu,
od sna zlatnog jabuku
makar me posle
bar tri reinkarnacije
po kazanima svojim
vrtložio?

 

недеља, 04. септембар 2011.

Folderi

Fokusirala sam pogled u sebe
Fixerišem po starom
Fermentišem novo
Fijučem u pauzi.

Odmeravam mogućnosti

Obradjujem temu
Organizujem sećanja
Oblikujem materiju.

Ližem ko pismo

Lepim po ivici zaborava
Lovim rasuto
Legalizujem što mogu.

Donosim odluke

Drobim daljine
Dubim praznine
Duvam da prodje.

Evakuišem smeće

Evaluiram istinu
Evidentiram stvarnost
Ekonomišem emocijama.

Retuširam zagadjivače

Resorbujem pozitivno
Rizikujem ponekad
Radujem se odradjenom.

I
 


субота, 03. септембар 2011.

Advertajzing

Od kad mi se u televizor
uselio advertajzing
ja ga više ne pratim.
Al… oćes, vraga!
Prati on mene
u stopu!
Mada više volim da
pratim ja…
dešavanja u
pit ne bulu,
nego gore
naznačenom.
Još kad im se
crevo otkači
na nezgodnom mestu
u još nezgodnije vreme,
pa zapali stazu,
mene u očima zasija
kerozin bre!
Kakva rakija!
Pa se razgorim!
Oči mi iskaču
a crevo… trkaču!
E, onda u trenu
zamolim oči
da se vrate…
jel slede,
po novom standardu
primamaljive tete iz
photoshop epruvete
sa ponudama raznim.
E, tad mi iskoče
i sede vlasi
i mindjuše
i pege po nosu
i ultra
giga, mega
pena za kosu
na usta.
Jednom mi
i koleno
iskočilo, bre!




петак, 02. септембар 2011.

Atanapotinija

Antique music box...

O, damo božanska,
Atanapotinijo moćna,
Ti idejo večne
mudrosti i snage,
pravednog boja,
hoćeš li na tren
biti samo moja
pa da mi kažeš ~
Koja ga božica
sebi rodila
i koja ga muza
veštinom oplodila
i koje mu oko
u svitanje plamtelo
i koje mu znanje
istinom roptalo
pa ga u ranosvit
godine ove
meni pred noge
donelo!

Kaži Ateno,
kaži mi hitno
pa makar pauk
postala ~ ne bitno!
Jer Artemida mi se
baš čudno smeši
već neko vreme,
a krunu svoju
ka meni pruža.
Kaže mi ~
sta će ti ruža
kad mesec ovaj
tebi baš treba
pa da se vinete
do samog neba
i tamo onda
snove da tkate.

Al’ znaš i sama
kakva je ona…
zna da oplete
pa da zaplete
i onda ništa
od snova nema,
večna dilema
će da me bije
a ona – onda
da me ubije
zverima svojim. 




 

четвртак, 01. септембар 2011.

Septembar...

Svetlost je lagano
dogorevala u sobi.
Miris septembra
ostavljao je
senke po zidovima.


Dva tela
zgrčena na patosu
izražavala su sumnju
da će zora ikada stići
da rastera te senke
u koje su se slivali
i obrisi njihovih tela.
Trebalo je da pobegnu,
ali su noge osećale
svu težinu kišnih
misli izgovorenih
nemim jezikom ljubavi
koja priziva sećanje
na taj ples, na to ไปเช้า,
baš tog, tako
prokleto prolaznog
s e p t e m b r a . . .


PS  ไปเช้า - jutro
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...