"Najviše pamtimo ono što se nikada nije dogodilo." K.R.Safon

среда, 31. август 2011.

Možda

U ljubavi -
možda je tako teška reč.
Izvezena nitima nade,
uramljena prahom
ništavnosti,
simetrično odzvanja
po obodima čežnje
i dodirima daljine.
A, opet kažem:
Možda to nije kiša.
Možda su to samo zvezde
koje padaju po meni.
Možda je to Mesec u noći,
grubo se igrajući sa mnom,
suzu od bola na trenutak
pustio, pa me skvasio.
A, opet pomislim:
Možda će svanuti nova noć,
Možda ćeš jednom meni doć
Možda ćemo ka vodi zajedno poć,
Možda…
Možda je tako teška reč!

 

уторак, 30. август 2011.

Sreća…

Sreća je da se rodimo zdravi,
a još je veća sreća da kroz život idemo pravi.
I… da kad nešto i radimo -
znamo da to nikome neće naneti štetu i zlo.

Sreća je prava da steknemo prijatelja i da ga imamo za ceo život.

Sreća je da znamo da odmerimo svoje potrebe ali i svoje mogućnosti.

Sreća je da znamo kada da stavimo tačku.
Nekada je to potrebno uraditi i na pola recenice!

Nesreća je kada se ljudi ne razumeju i ta nesreća uvek izaziva poremećaje
i uvek je teško vratiti stvari na staro.

Nesreća je zlo i naopako.

Sreća je uvek nešto lepo.
Sreća je da tu sreću možeš da podeliš sa drugim.
sreća je…
sreća je…
sreća je…


Sreća je…
kada mi prvi
jutarnji zrak Sunca
obasja lice,
kad vidim ptice
kako lete
kad čujem pauka
kako plete
mrežu svoju.

Sreća je…
kada se Danica
i Mesec smeju,
kada pahulje
bele veju,
kada se kapi
kišne greju
o tela naša.

Sreća je…
kad me uz
sebe sviješ,
kada me pogledom
svojim miješ
kada sok mi
sa usana piješ
svu noć.

Sreća je…
zapravo, da
sam te srela,
da sam se,
nespretno,
u teb’ uplela,
i da sam te
nekako ~ zavolela.


понедељак, 29. август 2011.

Šah.:.pat ili mat ?

Mislim da je bio kraj leta. Našla sam se u sobi u kojoj je
sve bilo ispremeštano. Čitav nesklad razbacanih i ispreturanih
stvari i predmeta.
Pogled su mi privukle dve ogromne stolice od žada i stočić na
jednoj nozi izmedju njih. One… stajale su, u tišini, besprekorno,
gotovo savršeno poređane. Kroz pukotinu u zidu bile su obasjane
nestašnim zrakom sunca koji se probijao. Blistale su od lepote i
sklada, na tabli od 64 polja. Izgledalo je da se nikada pokrenuti neće.

Tišinu je prvi prekinuo konj od crnog turmalina, vrištećim,
zapomažućim njiskom iz pozadine, sasvim neočekivano. Crni nikada 

ne započinju prvi, zar ne? Nije po pravilu!
Kvarcna je kraljica lenjo, nezainteresovano, pogigla glavu, pomislivši
da će započeti još jedna, sasvim nefer igra, u kojoj nije želela da
učestvuje. Ponovo se skamenila.

Agresivnost crnih figura bila je očigledna. Konj je u pomoć
dozvao lovce, a odmah zatim i laku artiljeriju. Pešadija je samo
odvlačila pažnju, dok je ulogu konja preuzeo jedan od najlepših
šahovskih kraljeva -- ikada. Čudno je bilo i to što kraljice pored njega
nije ni bilo. Sve je radio sam iako se kretao sporo, i nečujno,
od polja do polja.

Probudila se kraljica od kvarca, povela vojsku svoju u boj… ali…
Slaba joj taktika bila. Sve pogubi i ostade sama, bez pešadije,
bez lovaca, bez svojih moćnih konja, bez kralja.

Sve je bilo bajkovito i neobično u ovoj igri. Da je Fišer fišerirao,
a Karpov karpovirao, ne bi ovakva završnica bila…

Na tabli već danima stoje skamenjeni kralj od crnog turmalina i
kraljica od fantom kvarca. Gledaju se. Ćute i… verovatno se ljute
jedno na drugo -- zbog mnogo čega! Ili čekaju jesen!

Samo se ja pitam, dok posmatram ovu igru, kako će da se završi… kao…
pat .:. mat ? ili možda remi ?


недеља, 28. август 2011.

Mi ¿

Večno je proleće u meni sada
ko da sam opet tako mlada
šetamo ulicama najlepšeg grada
na mojoj kosi, ovlaš naslonjena, tvoja brada.

Na nebu, visoko, Mesec se smeši
gledaš me mazno i kažeš: Hajde, zapleši!
a ruka tvoja pantljike dreši
u meni ~ sve se kostreši.

Miluješ moje grudi i bedra
ja nežno ljubim tvoja nedra
i ova pesma bila bi vedra
da nema strasti što širi jedra.

Jutro je tiho. U zraku umor.
Biće da smo začeli tumor
proleća našeg.



PS Sad imam dilemu, pa da Vas pitam:)
Ko piše, zna, da dok ispisuje ili teče ko reka ili se mučiš do veka. A ja sam je ovako privela kraju, u dahu, ali kad je pročitah, nešto mi ovaj tumor izaziva graju u glavi, te zamolih sebe da da stihove poslednje promenim zarad milote. Eh, izadjem sama sebi u susret i napišem onda ovako:

Jutro je tiho. Umor u zraku.
Jos smo u onom noćašnjem mraku.
Dišemo skupa!

E, sad, kome se šta više svidja:)
A možete i da glasate putem SMS-a ovako:
Ukucate
predlog razmak 1 ili
predlog razmak 2
i pošaljete na
„#$%* vazi za sve mreže:-)))



субота, 27. август 2011.

Prva ljubav

Volim te u jutro,
dok pospanim prstima
pokušavam da zakopčam
dugmiće na košulji.

Volim te kad mi,
dok čekamo u redu
da udjemo u školu,
treptajem oka
poželiš dobar dan.

Volim te kad me
preko klupa
dozivaš mislima
da se okrenem
i tražiš pomoć.

A najviše te volim
na velikom odmoru,
kad u prolazu, baš na mene,
prospeš najlepši osmeh na svetu
i ovlaš me pomaziš po licu
mirisom kose tvoje…

 

петак, 26. август 2011.

Senke

Stojim iza scene.
Na bini, žive lutke
igraju u taktu
nemo izgovorenih reči.
Deli nas ogromni
crni zastor
po kome plešu
još crnje senke.
Palacam jezikom
da uhvatim
svoje slovo,
svoju reč,
sebe.
Vidim pauka
kako halapljivo
 plete korpu
oko mojih grudi.
Niz lepljivu mrežu
slivaju se
smolaste kapi
do mojih stopala.
Senke nestaju
u naborima noći,
a ja i dalje,
zalepljena, nepomična,
stojim na daskama
koje život znače.
S one strane zastora.

 

четвртак, 25. август 2011.

Ako...

Razumem!
Postoji pravilo
f e j k e r a!
i ta njihova
dobra igra
plejmejkera
kondomiranih
zarad sebe!
Jer, bože,
veliki su i
z n a j u!
kako treba ¿
S i g u r n o ?
Ja tim putem
ne bih išla!
jer...


Možeš govoriti na svim jezicima
živim i mrtvim….
Možeš isčitati sve knjige
ikada napisane…
Možeš prepoznavati svaku ariju
davno zapisanu notama
na požutelom papiru…
Ali…
Ako titraj srca, ljubav što ima,
ne prepoznš,
Ti si neuk čovek…



  Cherish the Love Alexsander Danel 

среда, 24. август 2011.

Crvena tempera

Marija… Marija… Marija…
Ko je Marija?


Poslednjih dana sve ga je nerviralo. I jednoličan zvuk aparata i žičice kojima je bio priključen za iste i ječanje nekoga koga nije mogao da vidi i lažni osmeh sestara, koje bi se, verovatno, najradije ispovraćale po njemu.
Ali, najviše od svega nervirala ga je praznina u sećanju i taj san koji iz noći u noć sanja:. Tempere svih boja koje cure sa svih strana i kao zmije uvijaju se oko njegovog tela, od nogu na gore, preplićući se u jednu i jedinu, crvenu temperu koja ga oko vrata stiska i guši. I taman kad pomisli da je gotovo, budi se, izgovarajući neko žensko ime koje nije mogao da čuje.

Juče su mu rekli da je dozivao Mariju. Mogli su reći bilo koje drugo, njegovom sećanju to ništa nije značilo. Toliko se naprezao da prizove bilo šta iz prošlosti, ali nije išlo. Počelo je da ga svrbi po malom mozgu i da ga razjeda po telu. I taj san… Snaga je već odavno iscurela kroz mali prst na nozi, ali tempere…

Danas je baš umoran. Sklopio je oči. Bljesnulo je svetlo. Video je njih. Cvetnu livadu i nju, kako prstima slika po papiru, njenu plavu kosu kojom se vetar veselo igra, njen osmeh i sreću… i njega, kako je posmatra zaljubljeno. Onda je čuo zaglušujući zvuk aviona, osetio miris rata i taj podrum u koji su se za trenutak skrili. Davala mu je crvenu temperu da je otvori. Bombe su počele da padaju, da ruše i uništavaju. Video je njeno zgrčeno lice i kako se tetura i sebe kako uzima tu, crvenu…
I… Opet san! I te tempere koje mile po njemu, kao da nikad iscureti neće i tu crvenu koja ga guši i… njene ruke, koje pruža, lagano ga uzimajući sebi.
Marija!… Evo me!… dolazim!…

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

- Sestro, prekrijte pacijenta belim čaršavom. Njemu više ne možemo pomoći. I… bacite tu crvenu temperu iz njegove ruke...

уторак, 23. август 2011.

Leda

Iz dnevnika... 

Uh!
Kako mene zaboli belina papira. Direktno u oko i…
bljeskom svojim, kao munjom, prostreli me ~ do srca.
Onda slede nesvesno~svesne radnje. (Ponekad pomislim
da mi je pisaljka za ruku srasla:)
Žvrljaj,Bravarice! Uništi je, da te nikad više ne
zaboli ~ ta belina. Džaba! Napadaju me hartije dnevno
do iznemoglosti.
Psiholozi bi to očas objasnili ~ mislim ~ te faze u koje upadam.
Danima crtam kućice ~ bezbroj njih ~ sa sve vratima, prozorima,
dimnjakom iz koga se dim vije do prvog oblaka. Onda senčim…
Amaterski precizno…
Kad mi se smuči ~ menjam… Crtam oči… Uske i sitne,
krupne i vesele, nikad suzne…
Crtam dame sa ogromnim šeširima, leptiriće, cveće…
Svašta nešta.

Rado bih sa Vama podelila jednu moju žvrljotinu, ali ~ nema ih…
Svaka, rukom zgužvana u besu, dok kroz zube izgovaram psovku,
završi u kanti za smeće. I svaki put pomislim da je to poslednja
koju… Jope’ ~ džaba:)

Jedino što ne bacam ~ to je kada rešim da nešta smisleno napišem.
To obično bude u jutro, posle popijene prve nesice:) Uzimam, krajnje svesno, moj tefter. Trudim se da reči nižem bez žurbe,  lagano...

E ~ to bih nešto i mogla sa Vama da podelim…

Znaš li Ti
kako bol raste
pod pritiskom?

I sad Ti pišem
snom ne umivena,
ljubavlju zaražena,
krikom duše zatočena
u nemoći.

Moćni su bogovi…
dok diktiraju tempo
života i smrti,
dok daju i uzimaju – otimaju,
dok se IGRAJU
dušama ovozemaljskim.

Ima mene u Belinijevoj ženi.
Ali…
Nešto me Leda sad priziva
da je gledam.
I, gledam je…
Labuda ne vidim.
Druga joj je ptica
na rame sletela
i nežno peva.
Trepavice joj kljunom
u kike plete
da joj ne smetaju
kad odluči da je
po – ob – ljubi.

Opet bol!
Slučajno se,
onako mala,
u igri ponela
pa je kljunom
u zenicu crnu
kljucnula…
Sad plače Leda…

L E D A . . .

 

понедељак, 22. август 2011.

U svetlosnom snopu

U svetlosnom snopu
od tišine
od bola
sa rukama mojim
do pola
uronjenim u tebe
stojim i
gledam oko sebe
ne-videći
ne-osecjući
ne-misleći…
kao stvar
kao neživa tvar
koja postaje i sama
taj svetlosni snop
sazdan
od tišine i
i od bola
sada već više
od pola
uronjen i u tebe.

 

недеља, 21. август 2011.

„Neću!“ „Ništa!“ „Više!“

Eksplodirala mi hrabrost
na vrhu lastinog repa.
Razbijam dan i
razbacujem sitnice.
Kriva linija usta
menja pravce prostiranja.
Obogaljena suza je ljubi.
Snagom tuge njeni krajevi padaju.
Vetar im razvlači suprotnosti
dok ne postignu ravnotežu
ravnodušnosti i praznine,
sve do preokreta, do:
„Neću!“
„Ništa!“ „Više!“ nije isto.
To nisam ja. Voštana je
kriva linija osmeha.
Daj! Probudi me!
To, zaista, nisam ja!
To je samo refleksija sna
preslikana u stvarnost.


субота, 20. август 2011.

Tattoo

Rekla je da je spremna za promenu.
Rekla je da i ja moram biti spreman.

U sobu sam ušao kao da mi je prvi put.
Delovala je prostranije i sterilno.
Valjda zbog beline zidova, nameštaja i
tog vakuuma koji sam osetio u trenutku.

Jedino se miris borio protiv novog talasa.
Bio je jak. I previše. Mirišljavi stapić
sandalovine slao je dimne signale – Beži!
ali ja sam slabo video. i jos slabije čitao.
ovih dana.

U ćošku lampa. Mala. Svetlost usmerena ka bojama života. u nedostatku života.
Zvuci daljine dozivali su me sa stola na kojem je bila postavljena minijaturna kopija slapova reke Krke.

Ona? Delovala je isto. S lica. Masku sam pravdao novim virusom AH1N1. Naličje je bilo nedostupno u ovom trenutku. Znam samo da sam osećao silu teže kreveta i… nje! ali sam samo stajao i čekao. Nju i njen prvi korak.

~Hoćeš žvaku? Imam viška jednu u ustima. rekla je dok me je gurala da sednem. Opkoračila me je i lagano pomilovala prstom po obrazu.

Spontano sam zažmurio.
~Ne, rekla je. Otvori oči. Hoću da me gledaš dok je dajem.

Otvorio sam oči. Skinula je masku. Na vrh jezika stavila je svoju omiljenu, winterfresh.  Ali… Ali… jezik!!! Bio je iscrtan, išaran, obojen, tetoviran…


                                 
~Dalje ćes morati sam, rekla je. A hoću tetovažu po celom telu.
I spolja i iznutra – aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa…………………….

Ipak je ona moja!

PS priča je inspirisana prilozenom fotografijom jezičke tetovaže i svaka sličnost sa stvarnim ljudima i dogadjajima je namerno slučajna:)

петак, 19. август 2011.

Pregršt...

Pregršt nadrealnih noći
sklupčanih oko trešnjinog cveta
razbuktavaju miris zapaljenih pahulja
koje se pakuju poviše zaledjene plime
nagorelih plutajućih misli o onome što
nestaje u dnevnoj izmaglici
isparive stvarnosti.

                                                            Milena Pavlović Barili

четвртак, 18. август 2011.

Horor... ili o nestajanju

***

Lila je kao iz kabla. Bez prestanka. Dosadna i krupna. Zvali su ga
iz policije da je identifikuje. Glava mu je pucala po svim šavovima.
Hiljade pitanja prolazilo mu je kroz glavu. Ni jedan odgovor. Svih
ovih dana od kad se nije pojavila, nadao se. Sada je, izgleda, kasno!

Još jutros je pročitao u novinama da je lokalna lutalica pronašao, u
šumarku kraj jezera, beživotno telo nepoznate žene. Imala je
najmanje trideset uboda oštrim predmetom (predpostavlja se da je od
noža) svuda po telu, od kojih je 17 bilo u predelu srca i tri
slomljena prsta na desnoj ruci (palac, kažiprst i srednji). Nikakvih
dokumenata nije imala kod sebe. Bila je bez odeće, oblepljena
novinskim papirom. Čudno je bilo to što joj srce nije kucalo, a telesna
temperatura bila je normalna. Sve ga je bunilo. Verovao je da su
pogrešili i da će se brzo vratiti kući. I ona.

***

Soba u koju su ga uveli bila je bezbojna i samrtno hladna. Ležala je na
stolu prekrivena belim čaršavom. Otkrili su je i on… klimnuo je glavom.
U trenutku je, iznenađujući i sebe, kao iz bunara, progovorio:
- Mogu li na trenutak ostati sam sa njom?
Inspektro je izašao. Izgledala je kao da spava. Zračila je neobično.
Pružio je ruku, pomilovao je po licu i krenuo da je poljubi u čelo.
Otvorila je oči. Iskezila bele očnjake. Onda je osetio jak ugriz u
predelu vrata.

***

Inspektor se vratio u sobu. Zaprepašćen izraz lica. Osvrtao se oko
sebe. Ništa nije bilo kao kada je izašao. Na stolu je ležalo beživotno
telo muškarca. Glava mu je bila okrenuta na levu stranu, a na vratu je
imao dve ranice, kao od ujeda zmije.

***
Žene – nigde nije bilo.
 
***
Istraga tek sad može da počne!



 

среда, 17. август 2011.

Četiri vetra...

Mislim da je bilo baš te godine.
Stanovali smo kod
četiri vetra.
Jeli žitarice i glockali
sopstvene kolenice
u saftu od snova.
Plivali smo samo do bova
u potoku ledenog rova
što smo iskopali za nas.
Kako smo voleli te vetrove
što su nas nosili
sa oblaka do zvezda,
sa potoka do gnezda,
sa istine sto ćuti
do laži koja se ljuti
jer bi da kaže istinu svoju.
I ništa ti nisi pogrešno uradio.
Pešcani sat je za sve kriv.
Omamio nas tesnac kroz koji šušti
i vreme ljušti – sa tela naših.
Sad znam, dok ističe taj pesak
iz očiju mojih – da sve prolazi!
Samo se pitam…
Zašto još uvek osećam?

 

  
Wind by Steven N. Meyers 

уторак, 16. август 2011.

Godišnja doba

Sav si mi kao godišnja doba.

Obučeš se u jesen
pa mene svlačiš
list po list…
dok ne ogolim cela
i onda oko mog tela
plešeš dok kopnim.

Tad zimu navlačiš žurno.
Severcem biješ i kidaš
preostalo granje moje
i halapljivo uzimaš
kao da je tvoje
što ostalo je.

U trenutku se stužiš.
Pa ti teško…
drhtiš od strasti i hladnoće.
I… lagano,
kao što cvet latice otvara,
sunčeve zrake iz sebe sijaš… danima.
Proleće budeš.
Malo kiše i toplote
i sve se, kao pod tepih
zatre – staro,
a novo se budi.
Nova vrelina i milina i…
ja bujam i zelenim.
Rastem kao visibaba ispod snega
i čekam, čekam, čekam…

Da leto vrelo obučeš,
da me tek onda svučeš – celu,
pa da po mom nagom telu – pišeš
priču o nama – usnama.



понедељак, 15. август 2011.

S.o.u.l.s.

Jedna je duša
ona koja peva
a druga ona
koja tugom sneva
da se smesti.

I plače oko
i plače duša druga
zbog nemoći
da se otrgne
ne – sreći.




Strah! ovito!

Da. Svaka emocija je iracionalna, pa i strah. Samo što neke proizvode prijatno i lepo stanje duha, a druge…

Strah je ovo drugo. U strahu su velike oči. Onda
vidiš i što jeste i što nije, pa to što nije pocneš
da preuveličavaš i da kuražiš sam sebe ne bi li se
istog oslobodio.
 I kreneš da baješ sam sebi u bradu. Oni malo čvršći
stignu po nešto i da zapišu (uglavnom ono što se suzama
piše) da ostane trag o njihovoj moći u nemoći.

E, a kad dovoljno snage skupe da se suoče, shvate da je
senka, sto je strah izazvala, odavno nestala, a oni bi,
baš tad nešto – kao – bili jaki. Ali, džaba!




~ iz dnevnika prošle ljubavi ~

Pitala ga je, jednom, davno, da li se boji, a on je, kao i svaki
frajer, odmah odgovorio da ne! Slagao je, naravno, bez ijednog
treptaja oka, bez drhtaja u glasu, bez da je osetio da jeste.
Valjda je i sam poverovao u nju ~ u laž.

Ali, ona je odmah osetila. Gledala je kako ga strah obuzima
svakim danom sve više i kako raste i buja kao kiselo testo
umešeno veštim rukama sremice i kako narasta spolja i kako
ga prazni iznutra.

Eh, da su joj Ikarova
ili barem Leonardova
pa da poleti.
Ptica da bude!
Pa da okriljena čistim
emocijama vodjena vine se
visoko, do iznad plavog neba,
i do Sunca ~ ako treba ~ i da sagori.

Ona strah od letenja nema, mada čvrsto veruje da takav ni ne postoji.
Izvestan i pravi jedino je strah od pada, kada ti grabljive, druge
 ptice, perja sa krila počupaju.

Da, strah od reakcije na akciju.

A ona nema ni taj strah. Spremna je u svakom trenutku da padne, kao što može i da poleti, a zna…
„sve što je palo, padu je bilo sklono“
tako da:) Idemo dalje…
I bez straha, molim:)

недеља, 14. август 2011.

Hajde da...

Hajde da slikamo!
Ti budi vizantijsko plava,
a ja ću barokno zelena,
pa da iscrtavamo
koncentrične krugove po vodi
dok se ne dodirnemo ovlaš,
u jednoj tački modrozelenoj
i nestanemo.

Hajde da pišemo!
Ti zlatnom iglom
po kori mog velikog mozga,
a ja ću srebrnom
po tvojoj levoj peti
dok ne ispišemo našu
pesmu nad pesmama
i nestanemo.

Hajde da se igramo!
Ti budi plavičasti povetarac
a ja ću list breze zelene
pa me njiši da plešem
naš poslednji ples
dok me ne osušiš do pada
i da nestanemo.

Hajde da sanjamo ~ još malo!
Ti u mom snu heroj budi
a ja ću u tvom princeza biti.
Ti krči put sreće,
a ja ću suze liti
dok more ne isplačem
pa da ti u njega zaroniš
i doplivaš do princeze svoje,
pa da konačno,
u toj slanoj vodi,
nestanemo oboje…


субота, 13. август 2011.

Zagrljaj ¿

Kao gusta magla 
gusto se oko mene svio
n e ž i v o t.
Jutarnji minuti
otkapljuju nepomični
sa zadrškom beskraja.
Pitam se
Zašto ne nestane ljubav,
kad ne može da se otelotvori
u zagrljaju?
I zašto u dugoj noći
doziva sećanje,
vriskom deteta
nestalog u gužvi?
I…
Sretnu li se duše naše,
m a j k o,
bar ponekad,
iznad duge,
podno horizonta,
tako živog
tvog neživota?






петак, 12. август 2011.

Face to face

Nisam baš britka na jeziku, a kamoli na tastaturi.
Teško me šta pomeri iz ravnoteže, ali dogadja se. Nekad pomislim
da uopšte ne bi bilo loše da neke ljude mogu da zaboravim onog
trenutka kada dupetom zatvore vrata ili barem da mogu da ih
ignorišem kada se iznenada i ničim izazvano pojave ispred mene.


Ulice su postajale podnošljive za moje korake, što znači da su
bare od kiše već počele da nestaju. I dalje je sve sivo, a ja
žurim da stignem po dete u školu. Ne obraćam pažnju na prolaznike.
Jednostavno, nemam vremena.
Neko mi preprečuje put. Stajem pod ručnom, da se ne bih sudarila,
dižem pogled i vidim njega – face to face. Kroz glavu mi se već
vrzmaju odgovori na moguća pitanja. Najradije bih se pravila da
ga nikad nisam upoznala. Ali, kako, kad mi nije izbijao iz kuće
danima, a boga mi ni noćima. Bili smo srednjoškolci. Lovili sve
što je u letu i maštali o tome da i sami poletimo… jednom! Ludo
je bio zaljubljen u Kaću, moju dobru drugaricu. Ja sam bila lepak,
kovalentna veza za njihove bivalentne namere. Ne bih da raspredam
o svim načinima i sistemima kojima su me psihički mučili, ali nije
bilo prijatno stati pred ogledalo posle onoga što su mi učinili i
reći sebi: Ti si magare!!! sa velikim ušima koje treba vući!!! Elem,
sretosmo se. I posle dvadeset godina taj osećaj izigranosti se u meni
probudio u trenu.
Halo, porasla si. Toliko toga ti se još desilo. Smiri se. Nije vredno!
Da. Razmenili smo par uljudnih rečenica i razišli se. Shvatila
sam da i njegovo dete ide u istu školu u koju ide i moje i da ću ga,
verovatno, sresti bar još koji put – na žalost. Ubacujem u prvu,
odmah zatim u drugu… stiskam gas i nastavljam putem kojim sam
krenula. Valjda više neće biti fejsbučenja?

Da sam pratila malo više TV ovih dana znala bih za studentske
proteste i za još poneke propuste u ovom gradu. Prazan autobus u
tri popodne trebao mi je biti znak da se nešto neobično dešava.
Ali, sa detetom nikad ne žurim, pa mi nije smetalo puževsko kretanje.
Ali skretanje sa uobičajene trase nateralo me je da osmotrim okolinu.
Na uglu Nemanjine i Kneza Miloša bila je ogromna gužva.
Studenti – šuškalo je po ustajalom vazduhu oko mene. Hm! Sad ćemo
u Admirala Geprata, pa do železničke i za tri sata valjda ćemo
stići do kuće! U zgradi ministarstva finansija još se radi. Vredni
ljudi. Sede za kompjuterima i mešaju brojeve kojima će nam zapržiti
klin čorbu koju jedemo. Fina i negovana dama na trećem prozoru
privlači moju pažnju. Jedino je njen monitor okrenut prema ulici.
Zainteresovana mogućim sadržajem upirem jako pogled ka ekranu.
Uh! I ona je face to face, ali sa facebookom! Vreovatno pravi
pauzu pred kraj radnog vremena, da pohvata neki trač ili da novi
pusti kroz kabal… Užas…

Čudo se naslonilo na moje levo rame i dremka. Dan se polako oblači
u veče, a ja ponovo imam neopisivu želju da stanem pred ogledalo,

face to face i kažem sebi: Magare jedno glupo! Maši ušima i nestani!

 

четвртак, 11. август 2011.

Treba mi...

Treba mi reka
beskrajna i daleka
u koju ću da smestim:
dva izgubljena svemira,
dve zagrljene obale,
dva daha otežala od uzdaha
i samo jedan par iznošenih cokula
pažljivo odabranih i uredno neizuvenih,
flekavih od rdje i mirisnih od putovanja,
da u njima skrijem jedan rekvijem i jednu tišinu.


                                              Vincent van Gogh " A Pair of Shoes"

среда, 10. август 2011.

Čudan san...

Noćas sam, dušo,
čudan san snila.
Sanjala sam
da sam je rodila.
I…
Da sam je uz sebe privila,
onako malu.
Oči… ko more.
Duša… ko svila.
Ona se meni nasmešila.
Pa mi je rekla:
… Jel’ Ti sad lakše,
dok me gledaš…
A ja se čudim.
Kako zbore te usne lepe?
I kako sad to da me pitaš,
Andjele mili?
Pa podjem da joj glavu poljubim.
Kad, ono, čudo!
Umesto glavice plave, njene,
crveno voće,
jabuke neke
u ruci mojoj.
Tu se probudim.
Gledam u tminu,
u duši osecam pomrčinu.
Suze mi klize.
Strah me grize.
Došlo je, mislim se,
do nove krize.
Telo mi drhti.
Znoj me obliva.
Osećam kao da plivam
ka nekom viru.
Opet se prenem.
I… probudim.
Otvorim oči širom…
I, shvatim!
To sam ja san
u snu snila.
Izgleda da sam
se malo pogubila u
svetu stvarnom.
Hoću da hvatam
snove u letu.
Al’ to ne moze.
To se ne sme.
Sreća je, ipak,
da imam pesme.
Ma kakve bile…


                                              Van Renselar "Dream" 

уторак, 09. август 2011.

Црко механизам...

Слушам од јутрос и бележим:

- Лепа си!

- Мислиш?! И са овим трећим оком што ми са чела свет гледа
и са ове две руке што ми под мишкама расту?!

- Да, лепа си!

- Хех! А што ми је краћа десна нога и што ми леви кук
на десној страни?!

– Ма, лепа си, бре!

- Невероватно! Не смета ти што по седам прстију на свакој
руци имам и сто ми међ’ ножним кожица израсла?!

- Ух! Кад кажем лепа, мислим лепа – мени!

- А то што ми кључић за навијање на леђима стоји?! Не смета ти?

- То ми је посебно драго

- Али, знаш, ни један механизам не ради до века. Шта кад се поквари?

Даљу конверзацију нисам могла да запишем. Црко механизам...


понедељак, 08. август 2011.

Hajd e!

~ Hajde da pričamo o slobodi.
- Zar opet?
~ Što da ne. Toliko toga nismo stigli da kažemo.
- Ne mogu. Ljubio bih te!
~ From u „Bekstvu od slobode“ govori o čoveku koji hodajući putevima znanja, napredovanjem i socijalizacijom, postaje nesiguran, razvijajući u sebi osećanje nemoći i beznačajnosti. Zapravo, postaje okovan slobodom i…
- Dosta tog Froma. Kakve on veze ima sa ljubljenjem?
~ Naravno da ima. Moraš biti slobodan „za“ da bi ljubio…
- Ali, ja jesam slobodan. I, zar te ne ljubim…mhmh
~ Ne uskači mi u reč! Kako si počeo, ponovo ćemo završiti pričajući o tebi.
- Pa šta?
~ Ništa. I to je pitanje slobode. Izbor teme.
- A zar Pekić u „Atlantidi“ ne kaže da je sloboda moguća samo izvan razuma, u ludilu?
~ Kaže. Jel ti sad opravdavaš to svoje ponašanje da bi me ljubio ludački?
- Da.
~ Hajdemo onda o ljubavi.
- I tu smo priču pričali. Često. Pridji.
~ Hoću. Prićiću. Jer From u „Umeću ljubavi“ kaže da voleti nekog znači voleti ga baš onakvog kakav taj neko jeste, sa svim njegovim manama i vrlinama…
- Ti i tvoj From. Već me hvata jeza od misli o… ljubljenju…
~ Hmhmm! Hajde! Ljubi me onda!




недеља, 07. август 2011.

Religijska

Pomoli se za ples trave, za jesenju kišnu kap,
za pahulju belu, meku,
za plahovitu, planinsku reku.

Pomoli se za huk sove,
za titraj leptirovog krila,
za zov vuka samotnjaka,
za krticu što viri iz mraka.

Pomoli se za reč,
za usnu što suzom krvari,
za dušu što usnula plače,
za misao što boli sve jače.

Pomoli se za spas.
Za ljubav pravu.
Za nas.
Da, za nas!
I kreni, korakom putujućim,
drugom stranom vasione.


субота, 06. август 2011.

Simetrija nemogućeg

Soba je bila u
totalnom haosu.
Jedna stolica,
oslonjena o
sopstvenu
nestabilnost,
stajala je
do vrata,
dok se druga
borila sa
idejom o
njoj kao
kraljevskoj
fotelji.
Noćni ormarić
klepetao je
fijokom,
pozivajući
na red.
Niko ga
nije čuo.

Mesečeva prašina
probijala se
kroz žaluzine,
ocrtavajući
u tvom oku
liniju sna
u kojem ti
baš ništa
oko tebe
nije smetalo,
osim odraza
mog nagog tela
u ogledalu.
s i m e t r i j a
n e m o g u ć e g
u kojoj si
prepoznao muziku
jedne davno
napisane priče,
jednog znaka i
jednog koraka,
nesigurnog,
u noći.

Svlačiš beli
čaršav sa
kreveta.
Prekrivaš
ogledalo.
Zašivaš
simetriju.
Nestajem u


петак, 05. август 2011.

Vernost

~ Kažeš mi: Zašto?
- Da. Pitam te: Čemu?
~ Mora li da postoji razlog?
- Za mene uvek. U svemu. Razumeš?
~ Da. Razumem. Ali, može li bar ponekad: Bez razloga? Tek onako! Iz dosade? Da se popuni vreme.
- Može. Ali, teško da izađe na dobro. Uvek zaškripi. Preilikasnije.
~ A trenutak međuvremena? Zar nije dovoljan taj trenutak bezzašto?
- Jeste. Dovoljan je, ali samo tom trenutku. Kad prođe, postaje besmislen.
~ A ja volim besmislenesmislove i u međuvremenu i posle.
- Onda nek bude…


четвртак, 04. август 2011.

Istina...


ne umem da objasnim tudja ludila

ali mogu da ih razumem



ne mogu da razumem tudja loša dela

ali njih mogu da objasnim

često se pitam i nemam odgovor

a nekad mi se odgovor nametne

na pitanje koje ni postavila nisam

a znam…


ne postoji kamen mudrosti

ali mudrosti u kamenu ima

ne postoji eliksir života

ali život kojim živiš

jeste eliksir tvoga trajanja

ne postoji jedna istina

ali istina jeste u jednom:

u čemu ~ za vas ?

moja istina je…

zemlja će i dalje

da se vrti oko sunca

sa nama ili bez nas…


PS na drugoj slici je krizolit
Boja : tamno zelena ili zeleno zlatna. To je nežni kamen.
Nosiocu daruje mudrost, otpornost i istrajnost. Uz pomoć
njega dospeva se u više sfere svesti. Poseduje isceliteljska svojstva.

среда, 03. август 2011.

Vreme

Kazu stari: „Kako da znas kakvo je sto, ako ne probas.“

I… probala je! Za grncarski tocak je sela, a lebdi.

уторак, 02. август 2011.

Љубица...

Звала се Љубица. Називали су је Лудача.
Била је тананија од пастирског штапа, а себи, вероватно
времешнија од хиљаду слонова. Или можда не?

У почетку сам се плашила њених изненадних врискова,
њеног млатарања рукама, њених логореичних испада које
нико разумео није, сем ње.
Знала је сатима да избацује ђубре из контејнера на све
стране, да развлачи рите и прње које је, ко зна где
налазила, а онда да се гола скине, до гаћа и легне на
штрокави београдски асфалт да се сунча. Кожа јој је
била изборана путевима хиљаде прича, омлитавела од
немоћи и самоће (једном сам је видела у Кнез Михајловој,
како се, како каква дива, сунча крај фонтане, док су
двојица полицајаца покушавали да је одведу).

Временом сам престала да је се бојим, јер сам схватила
да је њен страх од овог света вероватно много већи.
Почињала сам да бринем ако је не видим дан~два. Питала
се где је.

Људи су је звали Луда Љубица и сматрали су, ако јој дају
корицу хлеба или комад кифле, имају право да је вређају,
да јој се подсмехују, да јој добацују. Кад бих видела да
је дирају, наљутила бих се и и онда им свашта рекла.
Она~никог није дирала прва.

Онда је време пролазило. Испод петролејске, црвенкастo~жуте
светлости данима је није било да прође.

Нашли су је на Калемегдану, прошле године у лето ~ мртву.
Ни данас не знају да ли је убијена или не…

A прича је потекла о томе како је дивно свирала виолину,
о страшном рату који је затекао, о силовању и мучењу до
смрти њене ћерке пред њеним очима. Почели су да је разумевају
и жале… А онда је потпуно заборавили.

Ја нисам. Не прође много времена а да не помислим на њу и
верујем, чврсто, да је~тамо негде~пронашла свог анђела
малог и са њим свој мир.

ПС Срећна сам сада што ми се указала могућност да је поменем
и да остане траг да је била…
А…

Звала се Љубица.


                                                               Mother and Child, Klimt 

понедељак, 01. август 2011.

Kamin

Poput plamenih iskri… razbarušen!
otkopčan zimski pogled…
razdušen!
od trebanja – nje!
kraj kamina.

Usna harmonika 
zakopčava sećanje.
Dim cigarete
ostavlja tragove.
Skriven iza plamena
mir čeka da se protegne.

Rukama vaja obrise.
Srcem oslikava nadu.
Razumom ubija ljubav.
I, nema mira…
dok usna harmonika
kraj kamina svira…
                     


Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...